Intervju: Goran Suručić, književnik: Ako želite pomoći osobi sa invaliditetom onda se odlučite samo čista srca i sa puno ljubavi

PONOSNI NA SEBE
Typography

Kad gledaš realno svaka knjiga, a ima ih raznih žanrova i tematika, ima svoju težinu i svoju poruku      

Izdvojite knjigu koju ste napisali koja Vam je naznačajnija i zbog čega?
 
Dipl.ing. Goran Suručić: Posle mnogo vremena, od izlaska moje prve knjige poezije do danas prošlo je više od decenije ipo. Takodje prošlo je više od tri decenije od moje napisane prve pjesme. Za to vreme od prve knjige do danas, pod mojim imenom objavljeno je 22 knjiga poezije, 2 monografije i knjiga kombinovanih tekstova (razne polemike i kritike, nekrolozi). Pored toga napisao sam 9 recenzija knjiga raznih autora na ovim prostorima.
Kao čoveku i stvaraocu jako teško je da se odlučim koja knjiga je, i zbog čega mi je najznačajnija. Konkretno najznačjnije delo po meni je moj Diplomski rad na Poljoprivrednom fakultetu kada sam stekao visoko obrazovanje i ušao u red ravnopravnih ljudi sa svim akademskim titulama i zvanjima, pored mojih fizički smanjenih mogučnosti. A kako možeš kazati koje ti je dete, odnosno knjiga, draže, i više ili manje značajno? To ni jedna ličnost, bio on otac, ili književnik, ne može da kaže koje je dete, ili knjiga za njega važnije ili značajnije. To bi bilo kao da sečeš svoje prste na ruci i degradiraš sebe, i svoje stvaralaštvo, kao i rad i doprinos na bilo kom polju u svom životu. Kad gledaš realno svaka knjiga, a ima ih raznih žanrova i tematika, ima svoju težinu i svoju poruku. Nisam od onih spisatelja koji izdaju knjige da od jedne knjige dopišu deset novih pesama promene naslov i naprave novu knjigu. Moje knjige su svaka za sebe potpuna suprotnost i njihova poruka je sasvim drugačija jedna od druge. Svaka je sa novim stvaračkim umećem koju uočavaju vrsni teoretičari pisane reči. Neću ovom prilikom da napravim izuzetak da se odlučim po tom pitanju. Nek taj odgovor daju same moje knjige svojim izgledom i sadržajem, i čitaoci koji čitaju moja dela.
 
Osim pisanjem poznato je da ste angažirani u radu sa osobama sa posebnim potrebama. Približite nam Vaš rad sa osobama sa posebnim potrebama?
Dipl.ing. Goran Suručić: U socijaličkom uredjenju sam živeo u Zemunu od 1969 do 1989 godine, i 1986 sam izabran za predsednika Društva za cerebralnu paralizu, dečiju paralizu i plegije opštine Zemun. Na položaju predsednika u Zemunu ostao sam do 1990 godine, a godinu dana ranije sam se preselio na Novi Beograd. Jedno vreme sam se povukao sa svih aktivnosti na planu borbe za invalidska prava,  1996 godine izabran sam za Generalnog sekretara Društva za sport i rekreaciju invalida opštine Zemun. Tu funkciju sam obavljao 8 godina kad sam se povukao. U isto to vreme 1997 izabran sam za sekretara Drušva za cerebralnu paralizu i srodna oštečenja opštine Novi Beograd koju sam obavljao do 2007. za nijednu funkciju koju sam obavljao nisam primao nikakvu finansijsku nadoknadu. Sve sam obavljao na dobrovoljnoj volonterskoj osnovi. 
Moram ovom prilikom reči da pisanje u književnosti, nije isto kao i funkcija u nekoj invalidskoj organizaciji. To su dve potpuno različite oblasti delovanja i stvaranja, odnosno obavljanja delatnosti. Socijalna problematika nije isto što je kulturni doprinos u pisanju. Takodje se mora imati u vidu i potpuno drugačija problematika različitih tipova invaliditeta kod osoba sa invaliditetom, što je zahtevalo upoznavanje sa razlikama kod istih, i upoznati koje su njihove stvarne mogučnosti. Ovom prilkom neću koristiti termin „posebne potrebe“. Zbog tog termina se vodila jako žustra polemika na jednom savetovanju. Zaista šta su to „posebne potrebe“? Da li su posebne potrebe pomoč prilikom guranja kolica od strane pratioca, ako neko može sam da upravlja sa njima. Da li je posebna potreba slepe osobe da predje ulicu, ili pomoč je to da bezbedno se kreće kao sav normalan svet. Mogli bi ovde da nabrajam mnogo razloga o terminu „posebne potrebe“, ali to nije predmet ovog razgovora. Iz razloga želje za obrazovanjem 1988 godine sam upisao kao vanredni student Pravni fakultet univerziteta u Beogradu koji nisam završio zbog pomanjka vremena u vreme velike inflacije 1993 godine.
Već 11 godina nisam nigde angažovan, jer je bolest uzela maha i prikovala me za invalidska kolica. Iako nisam angažovan pratim sva dešavanja na planu invalidske zaštite, samo to nije ni približno relevantno i objektivno, jer ne možeš da stvoriš pravu sliku kakva se nalazi na terenu medju ljudima koji iznose svoje lične sugestije i probleme na svoj subjektivan način. Iako je kompjuterska tehnologija napravila mnogo pomoći invalidnim osobama prava slika i proglemi se moraju sagledati na sasvim drugi način. Puno mi je u sagledanju bilo kog problema pomoglo iskustvo koje sam stekao na Poljoprivrednom fakultetu na kome se učilo da različiti činioci mogu dovesti do različitih rezultata i pokazati potpuno drugačiju sliku u sagledavanju nekog problema. 
 
Kakav je njihov položaj danas? Što treba mijenjati?
Dipl.ing. Goran Suručić: Živimo u vremenu koje omaložava vreme socijalizma i tada zvane države Jugoslavije. Dva razlićita sistema, različiti načini delovanja. Sve je drugačije u rečima, a problemi su potpuno isti. Mislimo da je danas bolje, mnogi će reči. Ja nisam tog mišljenja. Zašto? Sa razvojem društva i prosvečenjem primitivizma trebalo je doći do boljeg odnosa izmedju hendikepirane osobe i zdrave sredine. Samo do toga nije došlo na prostoru ove društvene zajednice. Iako se pišu zakoni o diskriminaciji i usvajaju razne medjunarodne deklaracije, konvencija i povelje, inkluzija svih tih hrpa napisanih papira, anulira jedna samovojna uredba nekog lokalnog močnika, jer mu nije po volji, ili mu se jednostavno ne dopada nečija faca. Opet je došlo do toga da moraš kao nekad da izlaziš u medije, da bi se pokrenula neka akcija ili ukazalo na probleme sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom. I sad moraš da upotrebiš lično poznanstvo i veze i vezice, da bi se bar malo moglo, donekle, delovati na podizanju svesti problematike osoba sa invaliditetom. A posebna prića je finansiranje. Opet projekti, a nekad programi. I kad mi neko kaže da je sad bolje, možda za one koji su se priljubili uz stranku koja je na vlasti. Jedni mogu sve a drugi ne zadovoljaju nikakve uslove ili nemaju adekvatne projekte.
Kad znamo da je populacija svih kategorija osoba sa invaliditetom po svetskim standardima 10 posto stanovništva, što je visok broj i kod nas, retko se govori o tim brojkama u svakodnevnom životu. O tome se govori samo kad je medjunarodni dan osoba sa invaliditetom, ili pred izbore kad se predstavljaju ko veliki humanitarci, koji će rešiti mnoge projekte koje prethodna vlast  nije. Mišjenja sam da se pre vodilo više računa i radilo na prevenciji da se smanji broj invalidnih lica. Smanjenje broja invalidnih lica treba da bude u svesti svih segmenata društva. Medjutim pogledajmo kolika je sad upotreba psihosomatskih sredstava. To je prvi znak da se može u budučnosti očekivati povečanje broja invalidnh lica. Razne druge bolesti, i kasna, i neadekvatna reakcija odredjenih službi dovode do pojave invalidnosti... 
Savetovanja su samo jedan vid sagledavanja problematike vezane za problem osoba sa invalidizetom. Delovati treba na iskustvima drugih i primeti tudja iskustva. Kod odnosa prema invalidnim osobama ne treba da bude „prigovor savesti“, već samo osećaj humanizma, velike ljubavi, ljudskosti i iskrene želje za pružanje pomoći. A šta treba menjati? Možda  progledati pravu sliku o položaju sveukupne invalidske populacije. Neke kategorije invalidnih lica su uspele da ostvare veća prava od drugih. Neću ovde da pravim uporedbu i da potenciram nekog. Svi smo u istim problemima i medju invalidima ne treba da vladaju podele, ni po bilo kom osnovu. Svi treba da budemo ujedinjeni u ostvarenju svih svojih prava koje je društvo i država preuzela na sebe u svojim objektivnim mogučnostima.
 
Da  li  osobe  sa  invaliditetom imaju  bolje  uslove za  život  i rad  u  državama  u kojima  ste  boravili?
Dipl.ing. Goran Suručić: Pošto sam u bivšoj Jugoslaviji prošao sve republike dobro sam bio informisan o problemima u svim republikama. Tada sam na medjunarodnom skupu u Ohridu na temu vrhunski sport i rekreaciju invalida cerebralne paralize upoznao profesore sa Brajtona, Bergema, Berna, Majo-a (Amerika), i drugih univerziteta. Upoznao sam se sa radom i životom invaliidnih lica u tim sredinama. Kako sam kao turista bio u okolnim državama oko bivše zemlje, takodje sam stekao odredjena iskustva na svom primeru. Unutar Jugoslavije sam takodje video veliku disproporciju u razumevanju lokalne sredine prema invalidnim licima. U Sloveniji je to bilo mnogo bolje rešeno po pitanju svih aspekata života. U Ljubljani si ti mogao videti invalide u kolicima da se šetaju gradom svaki dan, a ovde po šest meseci nisi mogao videti nijednog. Odnos je bio prića za sebe. Kad sam bio u Austriji poštovanje i pažnja i uslužnost za  pohvalu. Ovde da ne pričam. Zbog toga sam više puta pribegavao govoru stranog jezika da bi bio uslužen kako dolikuje ljudima od poštovanja. Iako se poslednjih godina trude da pokažu pred strancima gostoprimstvo, i poštvanje deklaracija i zakona, to je još uvek daleko od onoga što svakodevno traži i pokazuje.
Uvek sam govorio da će se teško menjati stav prema invalidnim osobama u glavama ljudi, koji samo gledaju da što više ugrabe za sebe a za humanost nisu naučeni u svojim kučama. Ko će ovde dozvoliti da invalid bude ne daj Bože šef zdravoj osobi, bez obzira na njegovo obrazovanje i organizacione sposobnosti. Pogledajmo ko je ministar finansija u Nemačkoj gospodin Šojble. Mnogo će još godina proći dok dostignemo makar kako takav odnos prema invalidima kao u EU.  
 
Da li ste nagrađivani za Vaš rad, kao radu sa osobama sa posebnim potrebama, i na polju književnosti?
Dipl.ing. Goran Suručić: Lično moram reći. Za moj rad prema osobama sa invaliditetom nisam težio da budem nagrađen. Nisam lično težio nekim poveljama, nagradama i drugim priznanjima. Najveća nagrada za mene je da se svi sećaju vremena mog rada. Sada kad se okrenem da vidim koliki sam trag ostavio, to ćemo realno videti kad me više ne bude na ovom svetu. Najveće priznanje je stisak ruke više naših akademika, razmena mišljenja, polemika i uvažavanje razlika, i odavane priznanja da imamo jednako gledište po odredjenim pitanjima. Mnogi mogu samo sanjati da se vide da nekom poznatom ličnosti, a ne sedeti i polemisati sa istim u društvu.
Na polju književnosti posle 33 godine sam počeo da dobijam plakete, povelje, priznanja, zahvalnice, diplome, i drugih priznanja. Ovde vam kažem da svi znaju da ja ne šaljem svoje radove na ni jedan konkurs koji zahteva šifru. To je moj princip jer nisam šifrovan. Samim tim svesno se odričem nagrada i priznanja, onima koji od toga žive i zadovoljaju svoj ego. Ne želim da nikog omalovažavam i potcenujem jer sam sam velik kritičar svog pisanja i rada.
 
Što bi poručili čitateljima Hrvatskih novina:
Dipl.ing. Goran Suručić: Za kraj ovog intervjua mogu da poručim da svi dobro čuvaju svoje zdravlje. Samo zdrav čovek bilo fizički, bilo psihički ili telesno može da uživa u lepoti življenja i uživanja, u svim čarima koje su mu date samim dolaskom na ovaj svet. Najteže je prihvatiti realnost kad iz nazovimo zdrave sfere preko noći predješ u drugu gde zavisiš od pomoći druge osobe. To su velike traume i za osobu koju zadesi takav slučaj a takođe za obitelj-porodicu, a i za okolinu koja zna biti kao i priroda može biti surova, da bi se naućilo kako se postaviti, i u skladu sa novonastalim okolnostima nastaviti da živiš. Tada nastaju lomovi u životu svih koje dožive takav slučaj.
Ako želite pomoći osobi sa invaliditetom onda se odlučite samo čista srca i sa puno ljubavi. Znajte mnoge osobe sa invaliditete vam ne mogu za pomoć platiti u novcu ili nećem drugom, jer mnoge nemaju samostalne izvore prihoda. Osobe sa invaliditetom mogu vam uzvratiti samo toplinom duše i jednim iskrenim „veliko vam hvala“.
 
Powered by WordPress.