Dan invaliditeta

PONOSNI NA SEBE
Typography

Vrime neumitno ide, dan po dan, nedilja po nedilju, misec po misec, godina po godinu. Nižu se lita i zime ko zrnca patrica pod prstima. Ana i njezin čovek su doživili i uživali u kćerine sriće      

Zavit
Probudila se sva u znoju. Krenila je rukom čelu da ga istriše. Ruku je, je uvatila primalja i vlažnom gazom istrisala čelo i lice, oprala gazu i lagano prišla priko prsa. Ope oprala gazu i otrisala ispod pazuva i leđi. Počela se prisićat i opipavat oko sebe. Na željeznomu je krevetu. Opipa trbu. Prezne se. Nije ga više bilo, a počelo je bučat ispod zavoja.
- Gotovo je, mila.- kaže medecinska sestra i pomiluje je po glave.
- Fala Bogu, a, di mi je malo, molim vas sestrice?
- Tu je beba. Sa ostalima odojčadima. Nahranili smo je, previli i sada spava. Znate, imali ste carski rez. Nije se moglo drukčije.
- Neka, samo da je sve u redu. Sestro, ima li oči, ruke, noge? Ima li sve prstiće? Je li je nos na mistu? Uši?- raspitivala se Ana.
- Vi se sada samo odmarajte i naspavajte. Sutra u ovo doba ćete dobiti bebu na podoj.
- Sestro, molim vas lipo, a šta sam dobila curu, jel dite?
- Dobili ste krasnu curicu.
Naškobila se u svoje velike sriće. Eto, dobila je kćer, a kroz nedilju dana je Mariino. Donela je sama sebe ime. Mora se zvat Marica. Zaklopila je oči i u blaženstvu zaspala. Budila se povremeno toga dana i noći i što je vrime odmicalo sve više je željila svoju kćer. Želja je cilu obuzimala i pritvarala se u bol što se zove čežnja. 
Sutradan su sestrice nakon fruštuka počele donašat dicu na podoj. Pristizali su mali „zamotuljci“ pravac materama na prsa. Jedna od sestara noseći „zamotuljak“ veselo je vikala:
- Čija je ovo ljepotica? Ma, ovo će biti prava mis. Kako je lijepa, pa lijepo i plače!
Pročitala je broj na bebinomu zapešću. On se podudaro sa brojom na Aninomu zapešću. Dršćućima rukama, sa široko raširitima očima primila je u naručaj njezino prvo blago. Malo je bilo prilipo. Kikica crna dugačka, a okice nebo plave. Oma je počela razmatat u želje da vidi je li je sve u redu. Nije bilo mista na kćerinomu tilu di je nije poljubila. Taman je počela odmotavat dugačku pelenu, kad začuje sestrin glas:
- Draga gospođo, ne bi trebalo da sami previjate. Djevojčica ima mali problem sa kukovima.
- Mamo, bii mi noga.- obraća se Marica matere.
Sile su u ladovinu pod trgunjicu na početku jednoga vinograda. Ana i njezina kćer Marica stara tri godine. Na putu su za misto ukazanja Blažene Divice Marije. Idu pišice. Tako se zavitovala noga dana kad je saznala da Marica ima iščašite kukove. Zarekla se da će svake godine sa kćerom it pišice jedamput godišnje do mista ukazanja Majke Božje Pomoćnice. Od njevoga sela do svetoga mista je šest, sedam kilometeri. Kad se mala umori, a često se umori, jel sa kraćom nogom i fanj podignitim desnim kukom, drugače ne može ni bit. Putim malo sidu, pojidu štogoda, malo se digoda i nalegnu u ladovinu, a najviše mater nosi kćer na krkača. Mala se umori, bolu kukovi, boli noga, sunce upre, a kadgoda i pljusak naide. Za malu je to veliki napor i Ana da malo skrene študir, zajde u jagodnjak, nabere divji jagoda da zabavi kćer i sebe. Putim je pripovida i pokaže:
- Vidi, srce moje, eno zec skače kro’žito.
Na dugačkom putu se svašta dešava i mater spazi:
- Eno, krdo srna u diteljine.
Tako malo zaboravu na umor.
Onda beru cvita po polju za ponet Gospe.
- Mamo, jel volji Gospa vakoga biloga cvita?- pita mala.
- Volji, dušo, od male dice sve volji. Samo beri svakakoga. Gospe na radost.
Dove su. Nuž nji prolazi svit sa konjckima zapregama, biciglama i pišice. Svi će kod Majke Božje što se tu, baš na Dove ukazala. Obraću jim se ljudi i žene:
- Teta Ana, ajte sa nama.
- Ana, ima evo mista u koli, dojdi sa curicom.
- Ana, daj makar curu na paktreger, na biciglu.
Ana odriče svima. Svit ne zna šta i kako se ona zarekla. Čudo, Ana se na tima njevima odočašćima nikad ne umori. I sad kad ide sama sa kćerom. Taj dan obavezno je na kruvu i vode, a tako lagano ide ko da je niko nosi. Obično sa njom ide, jel Maricin otac, a njezin čovek, jel kogod od komšija i rodova. Vaj put čovek nije mogo, a ostali su ošli naprid, jel Ana svakako svoj zavit mora ispunit sama. Sad je već lakše, jel mala već po malo i sama oda, pa olakša matere. Za ve tri godine Marica je imala dvi aperacije. Svaki put je bivalo sve bolje sa kukovima. Više nije bila raskrečita, proodala je i za sad je to najbolje što se moglo uradit. Doktori su dali sve od sebe. 
Ana svake godine radosno čeka taj dan. Sa Marijom Majkom se izdivani od njezinoga teška. Njoje se potuži, njoje se isplače, kako ko vidi i ne vidi. Usrdno se molila i zafaljivala Ocu Svevičnjemu što je kćer živa i zdrava i što su i ona i vinčani dobro i radno. Sveta Marija je bila Anino utočišče. Ona i kćer su pile vodicu sa svetoga bunara, prale lice, oči, uši. Zaklonite iza šiblja prale su noge i Ana je svetom vodom masirala kćerine kukove i kraću nogu, moleći Majku Božju da, da snage njezinomu čedu da naraste nuz što manje bola.
Gledu roditelji kako jim raste ditešce ni krivo ni dužno, sa kraćom nogom i bolesnim kukom. U fizičkima aktivnostima jako zaostaje za ostalom dicom, a kad je krenila u škulu nakon jednoga vrimena, učiteljica je pozvala mater na sastanak. Majka u plač i kaže:
- Molim učiteljice, znam da će mi cura bit od zadnji. Mi se trudimo da uči, jel motiku u ruka neće moć držat.
- Ma, ne, ne, ne, draga gospođo, vaša kćer jako lijepo uči. Ona zna dobro i računati i pjevati, te sam je uključila u školski zbor. 
Marica se trudila i rado učila, pa je bila jedan od bolji učenika. Na roditeljckomu sastanku učiteljica se jedne godine obratila Ane.
-Već je šesti razred i trebalo bi da razmišljate na koje više škole da je date.
-Mene je više put rekla da će bit učiteljica, a ja eto ne mogu virovat da ona to može izgurkat.
-Ne brinite, čuvati ćemo je i ja i vi i mora izaći na pravi put. Idete li još uvijek na hodočašće u Doroslovo?
- Idemo, svake godine redovno.
Ope su sidili pod orom u ladu, Marica i otac i mater, na putu za Mariju Pomoćnicu. I ope su Dove.
- Dado i mamo, ja bi vam štogoda rekla.
- Reci samo, lane moje.- kaže otac.
- Pa, evo ja sam se rešila udat za Jozu tehničara u naše zadruge.
- Nije to malo rano? Ta, istom si škule završila. –kaže otac.
- Kad dobiješ učiteljsku diplomu, onda ćemo se još divanit.
- Dobro.- odgovorila je tiho Marica.
Mater je pomislila, Bože, kako je to čeljade što oće njevu kćer za ženu. Ne smeta mu što je šantava i što se zanaša kad oda. Otac je isto imo svoj študir. Mora bit da taj momak ima kaku falinku. Ta, koji bi to pravi momak uzo za ženu šantavu divojku?!
Marica je bila dobro stvorenje. Ocu i matere na diku. Izrasla je u pravu, pametnu i lipu divojku. Ništa se lošo od njoje nije čulo, a mater i otac kad god su je pratili na sokak međ mladež, bili su žalosni. Dok su se vraćali u svoj dvor, držali su se za ruke i sakrivali vlažne oči jedno od drugoga. Svi njezini vršnjaci uspravni ko gora, lakoćom potrču, žustro odu, okretni su, a njeva cura jedva oda. 
Kroz nikoliko dana Marica je dobila diplomu svršite učiteljice. Srićni svi troj, pozvali su komšije i rodove na aldumaš. Među nji je došo visoki, spravni i lipi nepoznat momak. Prija večere se digo iza astala i obratio prvo Marice:
- Reci mi, Marice, evo sad voga časa, voljiš li ti mene koliko ja voljim tebe?
- Voljim. -rekla je kratko, a obrazi su je buknili ko da su od pupuškovine.
- Onda, čiča Mato, mogu li mi mater sa strinom i tetom u subotu u prošnju?- obratio se momak njezinima roditeljima.
- Šta da kažem? Vas dvoj ste u sporazumu, a mi evo pristajemo.- odgovorijo je zatečen i začudit Maricin otac.
Opet su jedne Dove. Cili procišioni idu kod Gospe. Jedni pišice, drugi zapregom, treći lemuzinama, motorima i biciglama. Među njima u lemuzine su mladi roditelji sa dva diteta dvojčadi. To su Marica i njezin mladi suprug. Oženili su se, skućili, dicu stekli i auto kupili. Dica su stara tri miseca, a Marica želji prikazat svoja čeda Majke Pomoćnice. Kiša ji je uvatila i po blatnjavomu putu jedva su stigli. Na sriću dica su spavala cila puta. 
Na ulazu u svetište, sa live strane je sveta Ana i Joakim. Prvo su se tu poklonili i izmolili.
Nastavili su dalje, najpri prid pećinu di se Gospa ukazala. Marica je molila:
- Majko Marijo, ti koja nisi nikoga brez pomoći ostavila, klanjam ti se i zafaljivam ti. Svrni pogled na naša dva sina. Budi sa njima, o Gospojo moja, ko što si sa mnom bila. Fala ti Oče nebeski i Majko draga. Fala Vam za život koji ste mi dali i veliku sriću što ste mi darivali.
Vrime neumitno ide, dan po dan, nedilja po nedilju, misec po misec, godina po godinu. Nižu se lita i zime ko zrnca patrica pod prstima. Ana i njezin čovek su doživili i uživali u kćerine sriće. Porad tolike sriće zaboravili su da imu šantavu kćer, a kćer Marica je doživila i dočekala unučad. Mož vidit njevu bližnju obitelj na Dove kako idu, jel pišice, jel na koli, jel lemuzinom na klanjanje kod Gospe Pomoćnice.
 
Ruža Silađev
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Powered by WordPress.