Piše: Branko Ivković Ko znade oćemol i mi matori morat za koji misec, jal godinu, polagano selit s naši dida pragova? Baš sam se mislijo da vam neću al moram vam ispripovidat. Znam da ćete se smijat i kast da sam i ja posto kugod ovi naši šefovi, da držim u sebi rič kugod rešeto vodu. Al nije tako.Ta ja nemam šta ni tajit, možem držat cilo vrime salaš otključan, nema mi ko ništa ukrast. Jedino da natovari dolaf sa starim ruvom.    

Niki dan ja išo sa zornice i našo se s mojim bać Grgom. Siroma, čeka prid trafikom da otvoridu pa da kupi novine. A i ovi trafikoši, borme, već počeli radit gospocki pa otvaradu prid podne a ne kugod kadgod lipo kad svit iđe na poso. Kad smo kazli jedan drugom „faljnis“, kako Bog zapovida, pita mene bać Grgo šta imade novog u našim šoru. Nikad on neće zaboravit svoju starinu makar se davno doselijo u Subaticu. Pa šta ću čoviku kast? Nemade ništa novog. Eto baš i niki dan se jedan deran odselijo u svit, našo poso čak u Londonu. Ode sve zabajatijo i napušto i očo. „Sve je više nji mladi“, veli bać Grgo, „da samo vidiš Braniša šta i’ odaleg ode iz varoši, pa to je Bogu plakat. Napuštani kuća po sokakima koliko voliš. Sad već mož kupit kuću za jutro dva zemlje“. Samo sam se nasmijo i kazo mu: „Al čemu moj bać Grgo? Pa da samo plaćam kojikake vazdušarine i odvodnjavanje? Ne bi je trgovo u ova vrimena ni za kake novce! Ko znade oćemol i mi matori morat za koji misec, jal godinu, polagano selit s naši dida pragova? Vite vi da se opet sve više i više svit svađa. Jedni opet tiraju o kojikakim nevoljama, jedni su bisni zbog čokolade, drugi zbog drugog, a niko nevdi da su čeljad već gladna, da njim sve otimadu iz rukivi a ne dadu živit. Na koji kaka mista se skine onaj što je zato škulovan i pozna poso, cinjen čovik a metne kaki što niko nije čuvo za njeg. A još kad se pobuniš ondak si i uvat i rogat. Ne smiš ni divanit ni na našoj skupštini. A kadgod, posli onog rata, naš svit bijo većina u Subatici. Nisam to ja izšnjoto, tako piše u arhivi“. On gledi pa sve ne viruje: „Ta kako to mož bit sad Braniša?“ „Ta jeto tako, ne bi tribalo bać Grgo moj al  je tako, bilo bome i na televiziji, zato moramo ćutit pa šta Bog da. Mi smo navikli al ova naša mladež neće. 

Opširnije u mjesečniku Hrvatske novine broj 39 strana 17