III priča iz I poglavlja knjige „Slatko kod Dunje“

Zbog probušene gume, bicikl sam odgurao mom učitelju vožnje čika-Lajošu Kovaču, da mi zalijepi šlauh, odnosno unutarnju gumu na točku, pa sam, uz njegova detaljna objašnjavanja oko te jako kompliicirane tehnologije, koju je on nazivao „udaranje flekica“, naučio već tada, prvog dana po dobitku novog bicikla, kako se to radi. Ako jednog dana, kao društvo, upadnemo u veliku, globalnu ekonomsku krizu, najviši nivo upotrebe luksuznih prevoznih sredstava će biti bicikl, a bušenje guma masovno, pa će „udaranje flekica“ na te bušotine, biti unosan posao, a ja neću gladovati jer poznam jedan tako dobar zanat.   

„Kad kreneš da udaraš flekice prvo se bicikla okreneš natraške da sic i korman stojiš na zemlja, a točkovi uvis, kao ženski noga, pa pod njega se staviš neki stari ćebe, da se ne isprljaš i ne izguliš, ni ti ni ona, mislim bicikla“, objašnjavao mi je čika Lajoš prve radnje oko udaranja flekica, obarajući prvo moj bicikl na bok, a odmah zatim ga okrečući i natraške s takvim zadovoljstvom kao da stvarno obara ženu.

„Onda se odviješ na ovaj dva matica na osovini točak i točak se skidaš s bicikle“, objašnjavao mi je čika Lajoš skidanje točkova.

„Kod tebe u pitanju zadnja točak, što teži operacija, a prednja točak lakše za skidanje i za vratiš nazad, jer tu nemaš lanac.“ 

I još je dodao:

„Prednji točak kao skidaš brushalter, a zadnja točak kao skidaš gaćicu sa ženu!“ 

Već sam se zabrinuo kako će čika Lajoš svršiti posao s mojim biciklom kada mi je pokazivao, s nekim čudnim žarom u očima, kako se sa skinutog točka odvaja spoljašnja guma, ali samo s jedne strane bandaža, pa se šlauh vadi napolje. Na točku se prethodno mora skinuti prstenasta navojka u dnu ventila, koja ga drži čvrsto za bandaž, a na samom ventilu se skidaju gornja kapica, kapica u obliku glave s navojem i metalni uložak s cevkastom gumicom, koji je najvažniji deo ventila. Ako gumica nije čitava, ili nije dobro postavljena, šlauh ispušta vazduh na ventilu. 

Zatim se ventil kompletno montira na odvojeni šlauh koji se tada dobro napumpa, toliko da počinje da se izobličuje. Ako je rupa veća, može se odmah primetiti mesto gde ističe vazduh, ali najsigurnije je tako jako naduvani šlauh gurnuti pod vodu jer rupa može da bude neprimetna, ili može biti više rupa ili rupica. U vodi, iz svake rupice izlaze sitniji ili krupniji mehurići, zavisno od veličine rupice. Šlauh mora dobro da se osuši, a rupa i sva neposredna okolina oko nje da se ošmirglaju papirnatom šmirglom određene granulacije za šmirglanje probušenih biciklističkih guma. Od stare unutarnje gume koja više ne može da se lijepi, odnosno da se upotrebljava, izreže se makazama komad, obično okruglog ili malo izduženog, jajastog oblika i veličine koji odgovaraju veličini rupe koju lijepimo. I on mora da se išmirgla s jedne strane i, tako, sada imamo pripremljenu tu famoznu flekicu.

Čika Lajoš je sve ovo radio sa zanosom i detaljno mi je sve objašnjavao, poredivši sve radnje s maženjem žena.

„Šmirglaš mjesto i na probušena šlauh i na flekica i na sve štricneš ljepilo. Malo sačekaš da u’vati, a zatim sva mesta namazana sa ljepilo pališ sa šibica, što mora traješ samo delić sekunda i onda odma’ gasiš i udaraš flekica. Sve čvrsto pritisneš najmanje deset minut, a ako izdržiš duže, to jako dobro.“

„K’o kod svaki je....a!“ dodao je tako značajno kao da to u potpunosti objašnjava sve te složene radnje. 

„Posle se šlauh naduvaš i opet stavljaš u voda. Ako nemaš mehurići, udaranje flekica je uspjela, a ako ima mehurići, sve moraš ponoviš iz početak.“ 

„To svaki žena jako voliš, da sve ponoviš iz početak!“ dodao je i pogledao me kao da zna da sam već i ja bio kod tete Bete. 

I, sada moram da vas upoznam s tetom Betom.

Kuću tete Bete od naše kuće deli samo parče placa koje smo zvali „baštica“ i koje je uvek bilo puno cveća. Tu nije bilo nikakve ograde i cveće su podjednako negovale mama, tetka, baka i teta Beta. Niko, sem valjda dede, više nije znao, a nikoga nije ni zanimalo, da li je baštica naša ili je teta-Betina. 

Teta Beta je, inače, dolazila u našu kuću u svako doba dana, ostajući ponekad i ceo dan, pa i do kasno u noć, uvek nešto pomažući mami, tetki i baki. Tretirali smo je kao člana naše obielji. S druge strane, moji su izuzetno retko odlazili do nje, uglavnom kad bi joj neko od ukućana odnosio nešto sveže skuvano, ili tek ispečeno, a bilo je indikativno da ja nikada nisam dobijao neki takav zadatak. 

Ali prošle godine, na novi državni praznik koji se zvao Dan žena, deda me je poveo u teta Betinu kuću. Bilo me je pomalo stid jer sam se dobro sećao kako me je ona, još kada sam bio sasvim mali, a opet na dedin nagovor, svlačila i držala mi pišu kad sam hteo da piškim, i kako sam posle toga jahao na njenoj debeloj butini dok ju je ona cimala gore-dole, pri čemu sam glavom u taktu ljuljuškanja udarao njenu ogromnu dojku.

Mene i dedu je teta Beta počastila vinom i kolačima, a dok sam mažnjavao tortu i uz to pio vino, teta Beta i deda su se nakratko izgubili u kuhinji, a posle kraćeg vremena, na moje veliko iznenađenje, deda se, uz neko glupo opravdanje, nepovratno izgubio. Kada sam potegao za njim, teta Beta, koja je stajala iza mene dok sam sedeo na stolici, zadržala me je da ne ustanem, s obema rukama na mojim ramenima. A mislim da ni sam nisam mogao da se podignem, iz više razloga. Prvo, nad mojom glavom su bile nadnete njene ogromne grudi; drugo, druga čaša vina mi je odsekla noge, i treće, i da nije bilo vina – noge bi mi se odsekle zato što sam shvatio dedine namere. I četvrto, mada pun straha, zebnje i neizvjesnosti hoću li položiti i taj dedin ispit muškosti, ovako nešto sam odavno priželjkivao i svako bežanje je bilo potpuno besmisleno. 

Opširnije u mjesečniku Hrvatske novine broj 39 strana 20-21