Iz knjige „Slatko kod Dunje“, autora Branimira Miroslava Tomlekina 

U sledećih sedam dana pred nama se u razredu nanizalo devet profesora i profesorki koji će nam tokom ove školske godine predavati gradivo iz deset predmeta i, naravno, proveravati naše znanje. Bila je to galerija likova koju nisam mogao ni zamisliti. Iz njih odmah moram izuzeti mladog profesora srpskohrvatskog jezika Puškina, po svemu bližem našoj generaciji nego plejadi naših profesora koji su, inače svi imali preko pedeset godina i za nas su bili nezamislivo stari jer su bili stariji i od naših roditelja. Nema dileme da su svi oni bili veliki poznavatelji materije kojoj su nas podučavali, naravno, svako iz svog predmeta, ali kao ljudski likovi bili su u najmanju ruku smešni.      

 

                        

 

Njemački jezik, kao što sam vam već rekao, predavala nam je naša razredna, koju smo zvali „Špica“, bakica dugačkog špicastog nosa s još špicastijim, skoro vriskavim glasom. A ne znam kako joj je nastala i, što je još gore, kako joj je ostala navika da apsolutno sve pokazuje srednjim prstom desne ruke, umjesto kažiprstom. Uz to je, tako pokazujući na učenika ili učenicu, glasno pred cijelim razredom komentirala svoj utisak o znanju dotičnog, odnosno dotične, i to s opisom kako mu, ili kako joj, ide! Naprimer, kako mu, ili joj, ide jezik, naravno, njemački.

I dok se, recimo, učenica vidno mučila i stenjala čitajući njemački tekst iz udžbenika, Špica bi joj, pokazujući na nju tim svojim srednjim prstom, rekla:

„Samo moraš namestiti usta kao za ’o’, a kažež ’e’. Eto, sada ti ide! Probaj još jednom.“

Izgledalo je to kao da dotična treba silom da nešto proguta ili da se porodi tu, u razredu, pred nama svima, ili kao da tek radi na tome da ostane u drugom stanju. 

Meni je Špica najčešće govorila da bi mi išlo bolje kada bih se više unosio u radnju.

„Kada bi se još samo malo otvorio, išlo bi ti kao podmazano.“

„Treba mu vazelin!“ dobacio je nezaustavljivi Bora.

Bora je bio hiperaktivno spadalo i isto toliko koliko se stalno vrpoljio, toliko je stalno nešto lapardao i komentarisao, upadajući svakom u reč istog trena čim mu sevne bilo kakva misao. Pošto je bio inteligentan i duhovit, celi razred je samo čekao kad će Bora nešto da ispali pa da svi prasnemo u smeh. Međutim, ovu opasku s vazelinom nije razumelo više od pola razreda, a srećom ni Špica, i sve je prošlo u laganom smejuljenju i bez daljih Špicinih komentara. Tako je i ovo prošlo kao Borino nerazumljivo lupetanje u pokušaju da bude duhovit, a kako se to dešavalo često, Špica na njegove upadice nije obraćala veliku pažnju.

Posle mjesec dana u razredu je svako, ili svaka, znao, ili znala, za svakog, ili za svaku, kako mu, ili kako joj, ide, glatko ili teško, sa svim podvarijantama, i na tu temu smo pravili urnebesne šale. No, svima je uglavnom dobro išao njemački jezik.

Francuski jezik nam je predavala simpatična i uvek raspoložena bakica koju smo zvali „Ošonte“. Bila je potomak ruskih belogardejaca koji su pobegli na ovaj prostor od boljševičke čistke posle revolucije tisuću devetsto i sedamnaeste. Govorila je francuski kao maternji jezik jer su joj svi preci bili bliski carskom dvoru i svi su govorili tim jezikom, koji je bio omiljen i odomaćen u ruskim dvorskim krugovima.

A bila je ludo zaljubljena u sve što je francusko, posebno u Pariz i sve što je parisko. Kada smo smatrali da je došao kritični čas na kojem će Ošonte početi da nas ispituje posle nekoliko satova predavanja u kontinuitetu, bilo je dovoljno da neko donese u razred razglednicu Pariza i pokaže je profesorki čim ona upiše svoj čas u dnevnik i počne da prevrće stranice s našim imenima. Uz to je morala da ide i neka zanimljiva pričica u vezi s Parizom i s onim šta je prikazano na razglednici. Vremenom smo, od kojekuda i od kojekoga, nakupili bogatu zbirku pariskih razglednica, toliku da bi nam mogla proći cijela školska godina, a da Ošonte ne bi stigla nikog da ispita. Međutim, najvažniji je bio taj prvi sat na kojem bi htela da krene s ispitivanjem. Za sledeći čas bismo se već pripremili i Ošonte je bila jako zadovoljna našim znanjem iz francuskog jezika.

Pošto smo, uz razglednice, kako sam već rekao, znali bar ponešto o onom šta je na njima bilo prikazano, nismo bili ni svesni koliko smo sami učili o Francuskoj, Francuzima, Parizu, Parižanima i uopšte o francuskoj kulturi i francuskom jeziku. A na našu uvodnu pričicu od samo nekoliko rečenica Ošonte bi se, sva van sebe, usplahirena, kao u transu, nadovezala s nizom nama nepoznatih detalja, a u vezi s istom pričom, u čemu bi očas proleteo čitav sat. Tek zvono koje je oglašavalo kraj sata moglo je da dozove našu profesorku francuskog iz Pariza, a mi smo takva njena zaneta izlaganja slušali s velikom pažnjom i zanimanjem i voleli smo Ošonte i francuski jezik. 

Nadimak je dobila po tome što bi svakom učeniku koji je čitao francuski tekst iz udžbenika, a većina bi to radila kao da drlja duboko uzoranu njivu na koju već dugo nije pala ni kap kiše, sve vreme govorila:

  „O šonte! O šonte!“ što na francuskom znači: „Pjevajući! Pjevajući!“ a odnosilo se na to da učenik treba francuski tekst da čita pevajući, jer je francuski jezik tako melodičan! I opet bi izgubila celi sat govoreći nam da je francuski jezik toliko lep da se izgovara kao najljepša pjesma. Dakle, pjevajući. O šonte!

Matematiku nam je predavao vitalni, prosedi i nervozni dedica kojeg smo zvali „Točir“, i koji bi se, čim bi kročio u bilo koji razred na prvi sat, bez riječi i upoznavanja, zagledao u učenike kao da procenjuje stoku na vašaru. A posle nekog vremena, kada bi svi već počeli da se smejulje, rekao bi sasvim ozbiljno, gotovo ljutito:

„Šta se smejete! U ovom razredu će biti najmanje dvadeset i pet jedinica iz matematike!“

To je izazivalo glasan smijeh jer je u svakom razredu bilo najviše trideset učenika. 

Točir bi tada izrekao i svoju drugu čuvenu rečenicu:

„Videćete! Niko neće ništa da uči, a ja nemam točir kojim bih direktno ulijevao znanje u te vaše glavurde!“

Tako je ostao Točir, a bio je uporan sa svojim pretnjama sve dok se u svakom razredu, pa i u našem, u dnevniku ne bi nanizalo obećanih dvadeset i pet jedinica, pa i koja više! Toliko smo se prepali od matematike da smo je učili i vježbali više od svih drugih predmeta zajedno, a matematika se drugačije i ne može naučiti. Točir je veoma teško ispravljao jedinice koje je podelio već na početku školske godine i matematika se zaista morala znati da se ne bi završilo na popravnom. A na popravni je obavezno išlo pet do deset učenika iz svakog razreda, s tim da bi bar jednog ili dva učenika iz svakog razreda Točir obarao na godinu. Tako su matematika, odnosno Točir, bili pravi bauk u rumskoj gimnaziji. Nije bilo dovoljno što je matematika već sama po sebi težak i lud predmet, nego ju je nama još predavao lud i težak čovek. Ali ko je uspio da završi rumsku gimnaziju, taj je iz nje izašao s temeljitim znanjem iz matematike.

Zemljopis nam je predavala profesorka koju smo zvali „Monsun“, jer je večito uletala u razred kao jak vetar i sve vreme je tako i hodala po učionici, a govorila je tako dosadno i monotono, kao da neprestano pada monsunska kiša. Tako je i ispitivala, a onda bi kao vjetar. čim zvoni, izletala iz razreda. Reklo bi se da je bila vetropirasta i površna, međutim, odlično nam je predavala zemljopis, pravično nas je ocenjivala i pamtila je svaku sitnicu. Na svakom času je pola sata predavala, a zatim bi, u preostalih petnaestak minuta, rafalnim pitanjima izrešetala celi razred o onome šta je ko zapamtio iz današnjeg predavanja, ali i o onome šta zna iz predavanja s prošlih časova. Sve to bi posle nekoliko nedelja pretočila u tako pravednu ocenu da se nikada nijedan učenik nije pobunio. Ali zato smo bili primorani da na času pažljivo pratimo taj monsunski vetar i monsunsku kišu, a da, uz to, i stalno, kod kuće, utvrđujemo gradivo. Ispostavilo se da nam je na taj način zemljopis bila jedan od predmeta najlakših za učenje i većina đaka je volela geografiju i imala je lepe ocene i iz tog predmeta.

 

 

 

Opširnije u Mjesečniku Hrvatske novine broj 45 u pdf i tiskanom izdanju strana 22-23