Beru se kukuruzi. Međ‘ kukuruzma bundive. Velike, male, turkinje i ‘ne crvene za marvu. Kad naidemo na male o’ma mislimo na našu dicu doma. Snotamo od koje će kako kandelo ispast za ‘voga našega maloga, jel za noga. A, kandelima za Sisvete su se radovali ka’ su bili mali i naši dide i prandide. Otkad znamo za se na Sisvete poslipodne, očevi, stari i dide imu „dužnost” pripolovit i izdubit male bundive, samo turkinje, što lipše išarat križićima, zvizdama, misecom i srcetima. Malo okolo izreckat. Upolak metnit sviću i zapalit.
Obisit na šnjuru tako da se može nosit.U sedam sati uveče na Sisvete počmu zvonit zvona na Kalvarije. Prija su zvonila sve do osam sati. Jedeke na zvona su vukli birovi, a miništranti su malo po selu išli “prosit”. Narod je rado davo koji sitnež za zvona. Birovi bi onda kupili koju kapljicu i tako lakše vukli zvona. Svi idemo na groblje. U taj sat, naši stari su rekli da izlazu duše naši, mili mrtvi. Kandela naše dičice svitlu jim put da znadu dojt do nas. Kandelo se metalo pomalo na više grobova. Molili smo u tišine, svako za se i svako za svojega. Stojalo se na grobu ‘noga koji je zadnji umro, dogod zvona zvonu. Groblje je očistito. U dane ka’se čisti uvik je dobro očistit koji grob što nije tvoj i sviću zapalit, možda kakomu siromu što nema nigdi nikoga. Sve je uredito zimckima ružama i krezentinima svakaki fela. Sviće goru na svi grobova. Ko da su zvizde sa neba došle na zemlju. Dim sa svića se diže u vis. Kroz tišinu se čuje primetanje zrna na patricama i šapćanje molitve. Odnikud i prigušiti plač, pa se otme potijano jaukanje kake matere i oca. I mala dica što držu kandela su mirna, zatečena svitlošću i svetim. Svako obnavlja svoj spomen na pokojnika. U tomu jedinomu času u godine dana, mislimo da smo sa njima. Kad zvona pristanu zvonit, svit se počme razilazit doma. Svečano i tijano sa blaženim mirom u duše i sa umom da ćemo jedamt i mi tamo.
