Instrukcija

Pošto ne mogu ništa radit idem pogledati vesti na TV-eu, ima one u podne, taman stigoh na vreme. Nameštam se u fotelju, grickalice nisam servirao na sto, jer nema posla pa ni para, bez njih se može, a ušteda je ogromna a nije to ni zdravo, koliko koristi za zdravlje od te sitnice, besparice. Mir, samo televizor i ja, žena još radi, bar ona, palim čarobnu kutiju. Reklame, toliko lepote, idile i erotike nema ni u jednom filmu koliko u nekoliko sekundi reklame za bilo koji ‚‚ savršen'' proizvod koji se nudi, a posebno onaj s' krilcima, zapitam se kako su brojne generacije žena, pre ovog savršenog krilatog izuma, rešavale taj problem vekovima, ništa manji problem nemaju ni ove danas jer kako se odlučiti koji kupiti, svi su savršeni, idealni. Srećom reklame traju kratko, svega možda pet-deset minuta i pojavljuje se sat, odkucava poslednje sekunde pred početak informativnog programa, dnevnih vesti o događajima u zemlji i inostranstvu, skače kazaljka sa sekunde na sekundu. Isčekujem i gledam kazaljku kao da mi kuca poslednje trenutke života, skoro ne dišem, šta li ima novo? Što ne počinje? Šta čekaju?
Kao da im sve funkcioniše ko u japanskim železnicama, pa nemogu koji tren ranije pustiti već nasnimljene vesti. Konačno, izleće zemaljska kugla, muzika mi diže pritisak a onda uredni spiker sa smeškom pozdravlja gledaoce i saopštava najvažnije vesti, ukratko, opet zemaljska kugla, kratko reklame i konačno kreće razrada najavljenih tema. Simpatični čelnik, sa malo opuštenom donjom usnom, otvorio na severu zemlje fabriku u kojoj će u narednih trideset godina biti zaposleno bar dve hiljade mladih, ako dotle budu mladi?. Ja neću sigurno, pomislih u sebi, sledi izveštaj iz skupštine: ‚‚ Vladajuća koalicija nije prihvatila promenu zakona u vezi sa rešenjem kredita u švajcarcima...'' ‚‚ U, jebo te, pa jel ovi brane narod il banke?'' sad već komentarišem glasno. Izlazi pred mikrofon u holu Skupštine, dražesni, uredni, okruglastog lica sa podvoljkom, gospodin iz vladajuće partije, objašnjava, kratko ali precizno, o stanju rektuma gore pomenutog vođe, odrecituje potom odu istom i objasni kako su građani sami sebi krivi za to što su se zadužili u švajcarcima a i uopšte što su se zadužili, kad su mogli i dalje lepo živeti kod svoje mame, kao i on sam. Ima to prednosti, vidite kako je on lepo okruglast i uredno zalizan, krasota.

Opreznost u rođenoj kuće nije na odmet!
Sad već počinjem da se svađam sa televizorom: ‚‚Ma šta pričaš mamlaze?'', zamalo da pljunem televizor, srećom nisam imao skupljene sline inače bi me žena obesila kad bi videla umazan teve, što možda i ne bi bilo loše u ovako divnoj zemlji, rešila bi dva problema, jedan nezaposleni manje, što bi bilo prikazano kao veličanstven uspeh u smanjenju nezaposlenosti, tako reći uspeh koji se još nije desio u istoriji ove neograđene livade, a drugo mene bi spasila uživanja u spomenutoj livadi. Ljubazni spiker ozbiljno radi svoj posao, a možda je bila i spikerka, zaboravio sam, obaveštava cenjene gledaoce o daljem toku vesti, odmah posle kratkog bloka reklama. Kapiram osnovnu poruku reklamnog bloka, nije važno kako preživljavaš, važno je da si lep pa makar i glup, ako si takav idealan si za ovakav svet, perfidno poručuju autori reklamnih spotova, vređajući inteligenciju ponekog gledaoca. Opet spiker najavljuje radikalnog spasioca, samoproklamovanog, koji obećava, zabrinuto zagledan u nigde, bolne i teške reforme koje se moraju izdržati jer, evo bolje sutra će kucnuti na vrata već za tridesetak godina, doduše njemu i njegovima je stiglo, ima već par godina a možda i više, te da nikako neće priznati onaj deo livade u koji sme da uđe samo ako ga puste, tojest kad zatraži dozvolu od ne priznatog organa nepriznate livade.

Gutam svaku reč vođe i spremam se da gađam televizor daljinskim, kad ono opet blok reklama, super spasiše televizor ovog puta, neka korist i od reklama. Besan što nisam uspeo da shvatim poruku, a i zbog utiska da onaj, što se non stop oglašava, misli kako su svi kojima se obraća i koji ga slušaju ograničeni, gasim televizor. Gunđam još neko vreme neke psovke sebi u bradu, jer iako sam sam može neko da čuje pa da osvanem u novinama ko neprijatelj naroda i lopov, opreznost u rođenoj kuće nije na odmet. Psujem tiho ni sam sebe ne čujem. Od silnog posla, kojeg nema, zapalih cigaretu, malo da odmorim i da smislim koji sledeći posao da izaberem od beskonačne ponude koju mi isti onaj od malo pre nudi. Bolje da se ne laćam tog posla koji mi nudi jer kad bih ga prihvatio bojim se da bih izdao sebe i završio u nečijoj guzici ili zatvoru, reših ipak da nešto pročitam i prekratim vreme do sledećih najvažnijih vesti iz zemlje i sveta. Laćam se knjige, dao mi prijatelj, koji je uzeo iz biblioteke, nisam mogao da se učlanim jer nisam imao budžetom predviđena sredstva za taj luksuz, a da je kupim, tek bi to bilo rasipanje, takođe nije dozvoljavao budžet, čak ni da sam pokušao da izvršim rebalans istog, iz praznog se nemož prebaciti u šuplje, nisam toliki virtuoz, a i nemam prijatelje vlasnike naftonosnih polja i buduće vlasnike moje ravnice. ( Normalno ako im dozvolimo.) Debela knjiga, al već sam odmakao sa čitanjem, na strani 351 ove knjige premroh od straha. Premroh jer pročitah o nekakvoj instrukciji od 20.12.1941. Dragoljuba, Draže, Mihailovića o rešavanju nacionalnog pitanja u Srbiji, kojoj podpada i Vojvodina, tako prestravljenom pade mi prvo na pamet slika od kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada je bivši vođa sadašnjeg gore pomenutog vođe, tada je još bio golobradi omladinac radikala, razvio zastavu na kninskom polju. Čudo je ljudski mozak, koliko malo mu treba da sastavi slike koje naizgled nemaju nikakve veze, a imaju i te kako. Simpatični današnji vođa je do juče bio pripadnik pokreta koji je proklamovao istu ideologiju kao i Mihailović, te znači da bi postupao po instrukciji starijeg po činu i jadna nam majka, svima što nisu čisti pred sudom njegove partije. Možda smo trebali uzeti one sendviče što su nam nuđeni i uputiti se na put još onda, mi ostali misleći da od njihove pobede na izborima nema ništa, ali vreme se menja kao i dresovi radikalno naprednih sila u ovoj državi. Omladinci brzo stasavaju i postaju vođe. Vuk dlaku menja ali ćud nikako, govorio je moj deda čiji je predak prvi put spomenut u Vojvodini hiljaduosamstočetrdeset i neke godine. Taj moj deda je imao zetove baš svih nacionalnosti koje se spominju u instrukciji, umro je sretan i zadovoljan jer su svi živeli složno bez obzira na naciju i veru, sreća je umro na vreme, pa nije stigo da se uplaši kao ja sad. Bolje da sam gledo vesti i pljuvao po televizoru nego što uzeh da čitam ovu knjigu, jebo me ko me naučio da čitam, a i nađem baš šta ću čitati ko da nemam drugog posla, mogo sam se učlaniti i ja u partiju pa raditi negde ko sav normalan svet ovde, a ne ovako moš misliti ne radi a čita gluposti i gleda teve, budala. Bolje da ja nečekam da ovi presvučeni partijski kadrovi pročitaju sve instrukcije davno streljanog vođe.
Predveče, kad je žena stigla s posla našla je na stolu punu pepeljaru opušaka, otvorenu knjigu na strani 351, samo je zaklopila i krenula da traži muža, znala je da nije radio jer nema šta, bi joj čudno što ga nema u kući pa prošeta po dvorištu i nusprostorijama, nema ga. ‚‚Gde može biti.'' zapita se te ode da izvadi veš iz mašine i da ga raširi, mislila je da će kiša i ponese veš na neuređeno potkrovlje, kad se pope otvori vrata imala je šta da vidi. Muž visi na pajanti, obesio se u strahu od dobrog i instrukcije, već se ukočio, oko vrata mu visi karton na kome piše: ‚‚ Ja njima nedam Vojvodinu!'' Ništa joj nije bilo jasno, sahranili su ga u vojvođansku plodnu zemlju, iako je uvek žudio za svojim otokom u srednjoj Dalmaciji. Na sahrani nije bio pop, tamburaši su ga ispratili tiho svirajući ‚‚ Ne dirajte mi ravnicu.'' Tako je za života teo. Slava mu! Nesvesno, u naletu straha, postupio je po instrukciji. Ostalo nas je, valjda, dovoljno svesnih.

NE

Dali je bitnio kakav si čovek?
ne?
vrlo je važno šta na reveru stoji
da se zna ko pripada kojoj boji
boje su razne
na čelu, uglavnom glave prazne
a narod voli modu
pa menja boju , kako koji odu
kad odu na načine razne
narodu ostaju kase prazne
al dođe boja nova
obećava život iz snova
na reveru novi znak se sija
narode lažu i ovo je utopija.
Vrlo je važno kakav si Čovek
neće ni ova boja dovek

Hrvat drugog reda

Gledim jutros staru majku
kako gubi vid iz oka
svakog dana sve je gore
dok je tama ne savlada
novca nemam za lijek dati

gledim jutros u gospodu
slikali se svi na moru
svakog dana sve su bolje
svi debeli srećni skupa
ne pitaju kolko košta

pa hrvatska moja braćo
dal' pitate kadgod gladne
dal' pitate kadgod jadne
pitate li kako žive
kako li se jadni liječe
dal' posao svi imaju
dječicama hranu daju

kad mi mati na put ode
kad na odru bude blijeda
opet ću vam u brk reći
ja sam Hrvat drugog reda

Hrvatsko srce

Htjeli su nam prodat kuće
ostavit nas gladne, žedne
naše majke stare, jadne
u suzama naše oce
da nam zatru našu nadu
našu vjeru u buduće

ali nek gospoda znadu

dok je ove krvi vruće
dok su naša djeca budna
još hrvatsko srce tuče

Ivan Horvat