Otkad znam za sebe nikad moj Tavankut nije imo ono šta su imala druga sela.  

 Imali smo doduše te kojkake fabrike al sve nikog kratkog vika, i nise svit zapošljavo odviše.

 Mlad svit se dosta opiro odlasku u varoš i uopšte u fabrike, nije to bilo neznam u kom broju al nise dao ovaj Tavankucki mentalitet ,ne ..zemlja je bila prva pa ostalo.

 To se sprezalo, jel se plužilo sa svoji konjima al poljoprivreda se u Tavankutu održala, kasnije voćarstvo, sad se na velika vrata vraća i vinogradarstvo i štogod što daje vitar u jedra starom panonskom jedrenjaku Tavankutu to je paprika..

 Padom socjalizma i propašću kombinata koji su bili nosijoci privrede u tušta okolni sela došlo je do tog da se svit vraća zemlji i selu....

Tako je sad moj lipi Tavankut brez betonski putova i brez vodovoda jedno od najjači privredni sela . za Tavankut se otimaje grupe radnika sa strane, pospavat nemaju di kad nagrnu sa strane i mladi i stari željni poštene zarade.

 I ne žalim što nemamo „proizvedenu“ vodu. Jedino me dira što naša dica iz raštrkanog Tavankuta i Mirgeša moraje tabanat po blatu do škule.

I jedno nije istina da se nije mogo kupit jedan kombika da tu dicu pokupi po šorovima i donese ji prid škulu, jel osim svoji prednosti ima Tavankut i manu to je granica koju prilaze ilegalni migranti i nikom ko ima dite nije svedno puštiti dite da iđe ni u grupi kamol samo na primer u Vuković kraj jel u crvenu Čorapu...

 I dosta je bilo čega nije tribalo i što nikad nije bilo ku sad  krađe.

Jeste ima gladnog svita ima i neradnika al blage su kazne za one što ukradu.

Nađe milicija lopove, zna i svit već ko je ko al kad malo dobiju ti što volu tuđe..

Ki kadgod bi dobro bilo dvjst pet na tur, pa kad render pogriši kod dvajst i trećeg a on pita lopova...

„koji je jal ono bijo po redu?

A onaj stenje nije ni brojo, pa nezna kast i jonda render šta će mora ispoštovat zakon precizan bit aj opet izpočetka ponovo.. 

Autor: Tomislav Mačković