"Cilog vika je radijo, mučijo se, dicu na put izvo..sinove u ratove slao i ćeri udavo, a onda iznenada ni bolovo nije samo je pao i umro, ni rič kazo nije samo je izdanijo"  

Tavankut ime mu je bilo, pisaće tako jedared digod, al neće pisati šta je vikovima na plećima nosijo, čak neće nigdi stojat ni to da je silan pisak odaleg za gradnju kojdi vučen,nasipan, rasipan, oduvan i naduvan nanovo.

Neće se spominjati ni to da su odaleg momci i čavrgani na bajonete trčali, i to uvik tamo di ji drugi slao...

Al baš i nije da moj tavankut ne boluje, razdire ga to što na dva je dela razdiljen ku da nije svit jedan eto tako je, ko zna zašto davni dana podiljen, a ima i ta rana odavno stara što svitu ovom srce para što se ritko kogod o našem svitu stara, osim kad kome kake hasne triba....

I još se trza, koprca se i još kogod baci oko na njeg al...još malo, popadaće našeđene nabijanice, neće ni šuma biti taka zdravo gusta a onda biće još i veća neg što je sad suša i počeće vitrovi sve jači da dušu i da piskom ono što je ostalo navijavaju, a nas onda neće biti..

I što kogod skući vele čeljad treće el četvrto koje kad kolino, sve to raskući..

I tako će biti pa zato sad dok možmo, volimo se ljudi, ne svađajmo se i zlobu ne sijmo nego jedno drugom pomagajmo..

I svatit triba da danas jesmo sutra nismo, ko zna di smo...

Autor teksta :Mačković Tomislav