Iz knjige „Slatko kod Dunje“, autora Branimira Miroslava Tomlekina 

II priča iz II poglavlja knjige „Slatko kod Dunje“

Osvanuo je i taj dan kada je u osam sati izjutra trebalo da se pojavim u gimnaziji i tako započnem svoje uspešno četvorogodišnje školovanje koje će mi, po završetku, širom otvoriti vrata svih fakulteta u našoj zemlji. Uvek sam, čak i preterano, bio optimist kada je bila u pitanju svetla budućnost, kako moja, tako i čitave moje generacije i našeg društva, naše države, odnosno naše domovine. A zašto i ne bih bio pun optimizma? Svi smo bili mladi, zdravi i veseli, a svakodnevno nas je oduševljavala neka nova, lepa, čak fascinantna stvarčica, dok je zemlja i po zvaničnim izveštajima nezaustavljivo srljala u svetlu budućnost.   

                             

 

Tako, uskoro nije bio velik problem ni da nam naši roditelji kupe bicikl, a svaka druga kuća je imala radio. U izlozima radnji mogli smo da gledamo i domaći eksperimentalni televizijski program, s obaveznim prenosom muzičkog festivala u San Remu. Televizija više nije bila privilegija prebogatog zapada, jer mi smo žurno kaskali za njim, sigurni da ćemo ga jednog dana stići, pa i prestići. Udisali smo život punim plućima, otvorenih usta i, često, zatvorenih očiju, hrlieći u zadovoljstva, uživanja i lagodnije sutra. 

A sve oko nas je išlo u prilog tome. Od hemijske olovke, koja nas je oslobodila nošenja mastila u torbi i neizbrisivih fleka od njega na sve strane i raskrečenih pera pri svakom jačem pritisku na papir, pa do tranzistora, preko kojeg smo mogli da slušamo muziku ili prenos fudbalske utakmice ma gde da bismo se našli. Svaki dan smo se mogli sve bolje oblačiti, da bi ubrzo počeli da ganjamo i modu. Svakodnevno smo žudno gledali u sledeću očaravajuću stvar koja će nam još više ulepšati život, potpuno nesvesni da polako ali sigurno upadamo u žrvanj potrošačkog društva, koji se vrti sve brže i brže i ne može nikako da uspori. Ja sam za polazak u školu dobio i ručni sat, da ne bih kasnio na časove, i silno sam bio važan kada su me drugari, a posebno drugarice iz razreda, paničnim pogledom i mimikom zapitkivali koliko još ima do kraja časa.        

Rečeno je da se đaci koji su položili prijemni ispit, to jest oni koji treba da pođu u školu, sakupe u dvorištu gimnazije. Nikog od tih dečaka i devojčica nisam poznavao i stajao sam nekako postrani, naslonjen o ogromno stablo starog kestena. Posmatrao sam kako se u masi od preko sto učenika, kasnije se uspostavilo da je formirano pet odeljenja od po trideset đaka, okupljaju manje grupice onih koji se poznaju, uglavnom iz svojih osnovnih škola u gradu. Bio sam jako usamljen, pomalo i uznemiren i prestrašen od neizvjesnosti šta me sve ovde čeka u sledeće četiri godine. Onda mi je  prišla jedna djevojčica i pitala me, s istim strahom u očima kakav se vjerovatno video i u mojima, da li može nešto da me pita.

Trgao sam se iz svoje osame i brige, iznenađen već time da bi mene na ovom mestu bilo ko mogao bilo išta pitati, jer nisam znao odgovor ni na koje pitanje u vezi ma čega što ovde treba da bude.

–Da... Samo izvoli.

         –Da li je neki razred već prozvan? Zakasnila sam jer mi je kasnio voz.

 –Ne, još ništa se nije dogodilo. Ja sam ovde od pre osam. 

–Hvala ti, laknulo mi je. 

Video sam da je jako lepa, da je nekako smerna, i da ima čaroban glas koji te može odvesti u najlepše snove. Odmah se u meni pobunila Dunja, ali ona je, kao i uvek, bila vesela, skakutava i razdragana, i nekako ne bi uzela za ozbiljno moju laganu zainteresovanost za ovu drugu devojčicu. Ja sam takođe isključio mogućnost svake prevare moje jedine prave ljubavi, makar i u mislima, i gotovo službeno sam upitao svoju novu drugaricu:

–A odakle ti je kasnio vlak?

–Iz Buđanovaca. Ustvari, onaj šabački.

Opet novi detalj koji nije mogao da me ostavi indiferentnim: lepotica je iz našeg svinjskog Srijema, i to nadomak mog sela. Posle manje od desetak minuta već smo razgovarali kao stari poznanici, radosni što oboje više nismo usamljeni u ovoj nama potpuno stranoj sredini. Rekla je i da se zove Nataša.

    –Voljela bih da budemo u istom razredu. – rekla je umiljato i nežno, gledajući me pravo u oči s takvom čežnjom kao da će umreti od tuge ako tako ne bude. 

Prošlo je pola devet i oni koji su tog dana nameravali da dođu ovamo bili su odavno tu. Ubrzo je iz gimnazijske zgrade izašla jedna starija profesorica, sa spiskom novoformiranog „a“ odeljenja, kome će ona biti razredni starešina.

–Svi čija imena pročitam prići će k meni i potom ćemo zajedno otići u našu buduću učionicu. – rekla je svojim piskavim glasom.

Negde pri kraju spiska, profesorica je pročitala ime moje nove poznanice, a mene je počela da obuzima neka žalost jer sam se već bio pomirio s gorkom činjenicom da neću biti u istom razredu s Natašom, kada se, na samom kraju prozivke, začulo: „ ...i Tomlekin Marko“.  

U grupi koja je sačinjavala naš budući razred stao sam uz Natašu, a ona mi je stisla ruku, nežno ali dovoljno čvrsto da je bilo jasno koliko joj je drago što smo u istom odeljenju. Uz to me je pogledala tako da te večeri dugo nisam mogao da zaspim. Jer, kad god bih zažmurio, video sam Dunju s Natašinim pogledom ili Natašu s Dunjinim uvojcima ili Dunju s Natašinim osmehom ili ...     

         Naša razredna, koja nam je rekla da će nam predavati i nemački jezik, rasporedila nas je u učionici po mestima gde će ko sedeti tokom sledeće školske godine. U razredu su bila tri reda skamija – jedan do zida, jedan po sredini učionice i jedan do prozora. U svakoj skamiji, tom nezgrapnom komadu nameštaja koji čine klupa i sto s pretincem za đačku torbu, koji izgleda kao da je izdeljan iz istog komada ogromnog stabla, sedelo je po dvoje učenika, s tim da dečak i devojčica nisu mogli da dele istu skamiju. Posle polučasovne pretumbacije, sve dok razredna nije sastavila dobitnu kombinaciju, ja sam se, iz više razloga, osećao kao najveći gubitnik. Prvo, bio sam toliko daleko od Nataše da bi mi bilo gotovo svejedno i da sam raspoređen u neko sasvim drugo odeljenje. Ona je, naime, bila u redu skamija do zida, i to u prvoj skamiji, prema samom zidu, bezmalo na vratima učionice, a ja sam sedeo u poslednjoj skamiji, u redu do prozora, i to baš uz sam prozor. Drugo, isped mene se našao najviši i najplećatiji učenik u razredu, pa nisam mogao da vidim ništa ispred sebe. I treće, kroz razbijeno okno prozora na tom mestu je šibala promaja, a, osim toga, svog najbližeg suseda sam morao svaki put da podižem ako bih želeo da izađem iz klupe. Bio sam očajan i počeo sam da se bunim ne bih li bio koliko-toliko bliže Nataši. Da nisam u osnovnoj školi uspeo da spojim moj i Dunjin razred, bilo je još nekako i razumljvo, ali da ovde nisam uspeo da se približim Nataši ni za jednu skamiju, bilo je poražavajuće i razočaravajuće. Tek, moja pobuna nije ništa promenila, jedino me je razredna registrovala kao bundžiju već na prvom času svog starešinstva.

Ali, kao potvrda pravila da u svakom zlu ima uvek i nečeg dobrog, pokazalo se kasnije da ovaj moj položaj u razredu i nije bio tako loš. Kod pismenih radova – pa i u mnogim drugim situacijama – poslednja klupa, zaklon iza onog đaka-šifonjera koji je sedeo ispred mene, plus prozor kroz koji smo izmenjivali puškice s pitanjima i odgovorima preko naručenih „obaveštajaca“, činili su to mesto ustvari najboljim  po položaju u razredu.  

A kruna svega u vezi s mojim prvim danom u gimnaziji desila se u pauzi između dva časa razrednog starešine, koja smo jedino i imali tog dana.

Naime, moja mama se s tetka Micom dogovorila da mi moja stanodavka svakog dana pripremi za školu i nešto za pojesti, kao užinu za vreme velikog odmora.

–Šta Marko najviše voli za prepodnevnu užinu? – pitala je tetka Mica mamu.

Malo zbunjena od iznenađenja da za prepodnevnu užinu uopšte može postojati neki izbor, mama je jednostavno ispalila:

–Pa, kruha i masti!

 Tetka Mica je to rado prihvatila, s tim da je našu kuću ova moja prepodnevna užina koštala dodatnih sto pedeset kila krompira za celu školsku godinu. A kako je tetka Mica bila zlatna i dobra žena, shvatila je da svoju obavezu treba da izvršava od prvog dana, iako za taj, pa ni za par sledećih dana nije bilo nikakvog rasporeda časova, pa ni velikog odmora. S ljubavlju i svinjskom mašću, namazala mi je, ne jedno, već dva parčeta hleba, posula ih crvenom paprikom u prahu, ubacila nekoliko sitno naseckanih komadića špeka „radi šmeka“ i zalepila je parčad hleba jedno za drugo, mast na mast. 

–Marko, ovo je užina naših svinjara u našem svinjslom Sremu, a ne vidim razliku da li si otsutan iz kuće zbog čuvanja svinja ili odlaska u školu. – rekla je tetka Mica pružajući mi zamotuljak u nekoj šarenoj salveti od tkanine.

–Šta je to?

–Nešto fino, da poližeš prste za užinu u školi.

–Ali šta je to? Mogu li da vidim?

Razmotala je salvetu i video sam dupli lebac s mašću, crvenom paprikom u prahu i slaninicom. Da, bio je to moj omiljeni „lebac s mašću“, ali sada dupli, s dodacima, što bi danas sigurno nazvali nekim burgerom. S obzirom na špek, možda bi to mogao da bude „špekburger“, ili, s obzirom na mast, „mastburger“, a pošto je bila u pitanju svinjska mast, najviše bi odgovaralo „pigmastburger“, a kako je zaista bio pozamašan, sigurno bi se zvao „bigpigmastburger“ .

–Ja i tvoja mama smo se dogovorile da svakog dana nosiš užinu u školu. – dala mi je na znanje tetka Mica.

–Ali mama mi je, za užinu između glavnih obroka, mazala samo jedno parče hleba s mašću i paprikom, bez slanine. Ovo je mnogo i neću to da nosim u školu.

–Ali mama mi je dala krompir za to!

–Kakav krompir, zar će tu biti još i krompira?! – zaprepastio sam se jer tada još niko nije znao za pomfrit, a o čipsu da i ne govorim.

A čim sam se u školskom dvorištu pojavio sa šarenim smotuljkom, svi su me nekako čudno zagledali, ali nisam ni sanjao šta će tek ispasti od moje prepodnevne užine.

Kada sam odmotao salvetu i počeo da jedem svoj pigbigmastburger, prišao mi je Kenda. Tako se zvao taj provokator i pravo gradsko spadalo.

–Djeco, dođite da vidite šta ovaj jede! Kruha, masti i slanine! Prava seljačina! Iz kojeg si obora izašao?!

Oko mene se skupilo pola razreda. Svi su se glasno smejali i dobacivali mi kojekakve posprdne reči. Neobično im se dopalo da me nazivaju seljačinom i istog trena sam shvatio da bi mi taj špicnamet mogao biti zakačen kroz celu gimnaziju, a možda i kroz celi život. Bio sam sretan što me u gimnaziji niko nije poznavao, pa tako moj špicnamet iz sela, Žmigavac, nije mogao da bude prenet ovamo u grad, ali sada je mogao da mi se prikači puno gori. Nije mi promaklo da cijelu stvar iz prikrajka prati i Nataša. Dupla bruka!

Morao sam hitro da reagiram, a i inače mi je zalogaj zastao u grlu, a mrak padao na oči. Ovog ovdje, jednog opasnog gradskog geliptera moram odmah na bilo koji način srediti. I smislio sam dobar plan.

 Kao slučajno mi je ispala šarena salveta u kojoj je bio moj burger, što je izazvalo novi nalet smeha.

–Seljak nije naučio da jede iz tanjura! – urlao je Kenda.

A ja sam ostavio moj bigpigmastburger na klupu, sagnuo sam se da pokupim salvetu i onda sam se polako pridizao, ali tako da sam se okretao prema Kendi. Onda sam ga, u pravom trenutku, iznenada, munjevito i snažno udario glavom u stomak. Kako je stajao leđima uz sam zid, udarac mu je zalepio stomak za kičmu i izgubio je dah. Iskolačio je oči i pao kao pokošen. 

Većini u razredu nije bilo jasno šta se dogodilo, a pošto je izgledalo da će Kenda za nekoliko sekundi izdahnuti, svi se razbježali iz razreda i povikaše po školskom hodniku da im umire drugar. A ja sam tog sirotana postavio u sedeći položaj, uza zid, podigao mu obe ruke uvis i, dok je dolazio do zraka, tiho mu na uvo rekao:

–Nemoj da ti padne na pamet da me makar samo još jednom zajebavaš po bilo kom pitanju, posebno ne za užinu! 

Još je kolutao očima, ali je dobro razumjeo šta sam mu rekao i potvrdno je klimao glavom. Kada se nekoliko drugara vratilo u razred u pratnji jedne profesorkice, prve na koju su naišli, Kenda je već bio na nogama, a ja sam ga pridržavao obema rukama.

        –Šta je bilo?! – histerisala je profesorka.

–Ništa, malo mu je pozlilo od slanine. – rekao sam njoj, a Kendu sam gledao u oči.

–Da. Ne mogu slaninu ni da vidim! Odmah mi je zlo. – rekao je on sasvim uverljivo.

–Donesite, djeco, vode. Vode, vode, djeco! – vrištala je profesorka, a cijeli razred je opet prasnuo u smijeh. Ali, sada su se smejali Kendi i profesorki, a ne meni. 

–Pravi si genijalac! – rekla mi je Nataša kada se sve smirilo, uz osmeh Ave Gardner upućen Klerku Geblu u „Mogambu“.

Opširnije u Hrvatskim novinama broj 44 u pdf i tiskanom izdanju strana 22-23