U 32 broju mjesečnika Hrvatskih novina možete pročitati:
Širi se smrad ne samo preko moje varoši. Prijeti da ugrozi cijelu moju ravnicu a nema ko da proglasi venrednu obranu od smrada. Kanda ću morati seliti zajedno sa ovim mojim prijateljem i mnogima koji ne podnose ni uvozni ni domaći parfem što ga je davno patentirao Augije
Prije nekoliko godina upoznao sam mog, sada već slobodno mogu reći, prijatelja Raju. Kad smo se upoznali već je bio u mirovini.
Upoznali smo se preko ljevičarske linije, u stvari preko poezije. Napisao ja u jednom momentu podosta pjesama a jedan od mojih drugara kad je čuo nekoliko pjesama predloži da ih objavim u zbirci. Nisam pjesnik pa sam se nećkao, a i nitko stručan mi te pjesme nije pročitao. „Nije problem. Odnijet ću ja Raji. On je u mirovini i uradiće ti to sigurno. On je profesor književnosti,“ reče drugar i ja mu dadoh pjesme. Prošlo je dva‑tri tjedna i zove mene drugar da se nađemo kod vojske u bašti, tamo na keju, to se nekad zvalo bašta doma JNA. Stigoh brzo jer me je jako interesiralo nečije stručno mišljenje o mojim pjesmama. Na sredini bašte, u hladovini za stolom, sjedi moj drug i jedan stariji gospodin sportski odjeven, opušten, prirodan stav vidi se iz daleka.
Priđem. Javljam se prvo našem zajedničkom drugaru a ovaj me upoznaje sa gospodinom Rajom. Predstavim se a on odmah poče:
„Vi ste hrabar čovjek...“
Prekidoh ga odmah, vrlo nepristojno: „Hrabrost je vrlo kompleksna osobina, gospodine.“
„Niste sačekali da vam kažem. Vi ste hrabar čovjek zato što mislite kako mislite, zato što ste napisali to što mislite i zato što hoćete da objavite to što ste napisali,“ dovrši i objasni mi gospodin profesor i smiri moju prgavštinu odma’.
Dalje je bilo lako razgovarati. Profesor je bio i ostao vrlo prijatan i kritičan, realan a ipak zanesen književnošću. A ja zaštopan od mudrijeg. Tako je to počelo i traje. Profesor se sve vrijeme našeg druženja ponaša vrlo korekto i nekako se trudi da mi ukaže na stvari koje mi nedostaju u mojim pisanijama a i u znanju, te mi stalno potura neke knjige na čitanje i diskutira sa mnom o temama i dilemama suvremenog svijeta i politike. Bude tu lijepih i ružnih diskusija i tema.
Nekako pred Beogradski sajam knjiga drug Raja me povede u Banovinu, gdje je nekad radio, da predamo moju knjigu pjesama gospođi koja je zadužena za pokrajinski štand književnosti manjina na sajmu. Dok smo se penjali na posljednji kat zdanja, sreli smo par ljudi koji su se srdačno javljali mom drugu. Kultura je smještena na najviši kat, valjda da bude bliže Bogu ili da odustanu oni što taj sekretarijat traže sa zahtjevima za potporu. Stigosmo. Gospođina kancelarija niska. Sve mislim udariću glavom o plafon. Obradovala se jako mom drugu a i njenom prijatelju. Ponudi nas da popijemo nešto. Pristasmo na kavu. Poruči gospođa telefonom. Raja dade jednu moju knjigu gospođi a meni reče da dam ostale što sam nosio i objasni gospođi tko sam i zašto pripadam štandu manjina. Nije pravila problem. Brzo je sve prihvatila a i kava je već stigla. Konobar koji je donio kavu kad vidje mog druga obradova se k’o da je vidio nekog rođenog, samo što ga nije izljubio.
„Gos’n Rajko dugo Vas nisam vidio. Kako ste? Je l’ ste u mirovini?“
„Hvala na pitanju dobro sam. I da, u mirovini sam. A kako je kod vas ovdje? Je l’ sve u redu, plaća i ostalo?“
„Što da Vam kažem? Kadgod su ovom zgradom išli drugovi - gospoda, a sad, sačuvaj me Bože ove kulture i vaspitanja ponekih, a nema ih malo. Nije to k’o kad ste vi bili sekretar. ’Ajte doviđenja i navratite ponekad kad ste u šetnji,“ reče konobar ne odgovorivši na pitanje o plaći. Veća je njemu muka što je nekultura i nevaspitanje ušlo u jedan deo Banovine. Narod birao, rekao bih ja.
Popismo kavu i gospođa nas isprati. Mi se najljubaznije zahvalismo i odosmo.
„Je l’ si ti čuo što smeta ovom našem radniku? Ne smeta njemu smanjena plaća, a ja znam da su im smanjili, već ga muči ponašanje ponekih prema njima konobarima. To mu je veća muka od smanjene plaće, nekultura i bahatost polupismenih ljudi prema običnim radnicima,“ prokomentira moj drug dok smo izlazili iz Banovine.
„Znaš šta, ’ajmo na po jednu kod Karčike. Da popijemo u ime i zdravlje vlasti i nezadovoljnog proletarijata. Malo da se izdivanimo.“
Prihvatio je bez ubjeđivanja i odosmo mi kod našeg prijatelja Karla u gostionicu. Žedni brzo nađu put i stignu na pojilo.
„Dobar dan,“ pozdravih pri ulasku, a za mnom i moj drug učini isto.
„O, dobar dan,“ radosnih očiju otpozdravi nam konobar. Smjestismo se za stol pod prozorom, kao i obično.
„Kako je Vaše koljeno?“ upita me konobar. Umjesto da me pita što pijem on pita za koljeno, jer kada me boli koljeno onda se mora uzeti analgetik, nešto protiv bolova.
„Može jedna protiv boli. Čisto radi preventive.“
„Vi gos’n Rajo?“
„Što danas nudiš? Da čujem.“
Konobar deklamira po redu ponudu rakija. Na kraju Raja ipak uze lozu kao i ja. Ode konobar a Raja reče:
„Je li poznaješ nekog u toj i toj školi? Raspisan je konkurs, traže zubara. Kći je konkurirala i imam obećanje da će je primiti,“ reče kad konobar ode.
„Moraš me pustiti Rajo da se sjetim. Nekad sam radio tamo. Mislim da se nisu kadrovski puno promijenili,“ odgovorih mu i počeh sa listanjem imenika u mobitelu. Nisam mogao da se sjetim imena gospođe sa kojom sam nekad davno surađivao u toj školi. Nađoh i nazvah je odmah da vidim je li još tamo i može li da mi da informacije o konkursu. Konkretno je li namješteno ili nije.
„Nije namješteno,“ bar koliko ona zna. To je bio odgovor moje drugarice i još mi reče ovako: „Ako ta tvoja ispunjava uvjete nije nikakav problem da je primimo. Sutra je komisija. Ima nas tri i jedan predstavnik grada, od ovih što vladaju. Ali tri naprama jedan je. Čujemo se sutra popodne.“
Zahvalih se drugarici i prenesoh mom drugu što mi reče. Njemu zaiskri nada u oku. Dugo mu kći ne radi. Muka je to. Džabe mu bivša funkcija i sve što je činio ljudima. Zaboravljeno. Prošlo. Neki novi dođoše.
Siniša Božulić
