Piše: Mirko Vidić
Posli Gustike drugačije gledam
Moj Dida je bio pravi Gospodin, kadgot je išo u Varoš uvik, al bas uvik je bio u ispeglanom odilu i biloj košulji. I naravno u šeširu bez kojeg se ni na sokak nije izlazilo. Kad sam ga jedared pito
-šta će Vam šešir po ovoj vrućini-kazo mi je da je šešir tu da se ima šta skinit ako naiđeš na putu na kakog važnog čovika jel da ga skineš ako staneš divanit sa kakom Gospođom. Iako onda još nisam znavo šta znači ovaj drugi dio objašnjenja, znavo sam da je to štogot što se tako mora jel je Dida imo misto u Loži na tribini na Bačkinoj paji, a tamo, opet, nije sidio makar ko. To zato jel se kadkot lopto za Bačku i zato sto su ga često zvali da bude Biro na kakoj utakmici Nedljom.
Ustvari Dida je bio siromašan šnajder, koji je svoje troje dice ranio i odranio tako što je šio odila za čuvenog szabomeštera Fabijana. Majstor Fabijan je imo hirešku radnju usrid Varoši baš prikoputa Gracke Kuće i prikoputa Pozorišta, ako još ima koji stariji Varošanin cigurno zna di je to. Fabijan je cinio i poštivo mojeg Didu zato što je znavo sašit pantalone-baskakotriba-i što je uvik poso završavo na vrime. Tako je Didu i uveo u krojački esnaf u Varoši-da Didi ukaže čast a i da radnji i sebi digne cinu.
Dida se zvao Pajo al je on volio da sebe zove Pall. Sad, jel to imalo veze sa tim esnafom, neznam, al sam puno puti vidio kako se potpisiva sa Simokovity Pall. Umro je kad sam bio oko petnajstak godina.
Dida je umro, a posli desetak godina ja sam se oženijo. Onda je još bio red da se nediljom iđe ugoste kod kojikaki rodova jedne nedlje kod moji-jedne nedlje kod ženini.
Ić kod ženini rodova nisam-Bogznakoliko-volio al sam istrpio pogotovo prve godine, kad se baš moralo. Posebno nisam volio ić kod jednog od šogora di nas je navrati uvik čekalo niko matoro brundalo koje nizakog nije imalo lipu rič i kome su svi zbog-koznačega-bili štogot krivi. Ime tog brundala je bilo Gustika a on je u toj kući živio oduvik.
Jedared kad je bilo zdravo vrućina, svratio sam nikim poslom kod šogora, al njega nije bilo kod kuće. No zato je tu bio Gustika. Golušav i namrskane kože opaljene suncom, u plavim, ispranim klockim gaćama podvrnutim oko struka, upapučama, sa debelim očalima sa debelim crnim okvirom.
Malo pognut, al još uvik žilav, sa vašutoškom micikom na glavi, kazo mi je da će šogi oma doć.
´´Na gyere ma, bazmeg van hideg sor...´´ Pozvo me je kad je vidio da se nećkam.
Znam, ako uđem moraću slušati zbirke njegovi doživlja i filozofiranja ko je kriv što nam je ovako kako nam je. Nastranu to što je divanio polak Mađarski polak Bunjevački a da to nije ni primetio, tako dagaje baš teško bilo razumit
Al , ajd sad. Ušo sam. Da, Gustika je bio sportista kad je bio mlad, birkozo, u tom je bio najbolji u Varoši, tiro je biciglu još do posli rata dok mu je partizani nisu nacionalizovali, plivo priko Palića po sto puti tamo vamo...jedrio na jedrilici i veslo u četvercu. A posli treninga po 2 litre špricera...ko od šale... Eee...da...derane moj...a sve prija i za vrime rata...pripovido mi je ko navijen, napokon ima ko će ga slušat.
I još... lopto se na Bačkoj...
´´pa i moj Dida se lopto na Bačkoj ´´ kažem
´´nebaskoj !! Kako ti se zvao Dida ?``
´´Pajo´´ sad sam se i ja zainteresovo, reko možbit saznam štogot više o Didi, o Bačkoj , o svemu...
Ne, nesića se on nikakog Paje, no imo je nikog brata od strica što se tamo lopto, al taj se zvao Pall...
Hm, možda će mu pomoć da se siti akomu kažem da je Dida Pajo od Simokovićovi...
Trgo se, pogledo me kroz ona debela cakla na očalima i ko da sam ostio da po prvi put nema šta kazat... Jel i Gustika je bio Simoković.
A to nisam znavo a nimi ni nakraj pameti bilo tako štogot..
Da, zna mog Didu, momčili su se zajedno dok se Dida nije oženijo, loptali su se jedno vrime u Bačkoj, samo mi Dida Pajo nije znao piti i nije volio vino, pa nisu bili u istom društvu.
´´aza het szentseget... pa rodovi smo´´ radovo se Gustika taliko da je i meni bilo drago.
´´kako da ti Pajo nije pripovido za mene?´´
Pa neznam kako, al eto nije. Dida je imo rodova svudak po Varoši, pa i na Paliću, možda sam ja digot štogot propustio.
´´pa kako nije, pa cila varoš je znala za mene, još prija rata a pogotovo četrdestprve kad smo zapalili žito...´´
´´ko je zapalio žito, kako žito´´, ´´začudio sam se...
´´ja, pa onaj Matko Vuković i onaj treći...´´ Počo je Gustika ponosno svoje doživljaje, radujući se što ja neznam o tom.
´´Matko Vuković, onaj revolucionar..?`` pitam i nemožem virovat..
´´da, da, taj, taj, čuo si zanjeg jel da`` kroz smjijanje mi divani Gustika
Kako nebi čuo za, pa ja sam išo u Golubovu škulu, koja je zvanično nosila ime Hrvackog revolucionara i komuniste Matka Vukovića koji je podigo ustanak u Subatici a proslavio se što je palio žita okolo, a zato je i ubijen kad su ga uvatili u Žutoj Kući od strane okupatora. To svi znamo, tako nam je Učiteljica pripovidala ...a ima i ulica u Varoši koja nosi njegovo ime... Al nisam ni klapio da je kogot od njegovi drugova priživio okupatorski teror i još da je jedan od Ti heroja, rod mom Didi a samim tim i meni.
E, ovo moram čut iz prve ruke... Gustiku je zdravo teško razumit a još teže citirat al pripovitka je išla otprilike ovako:
Nji trojca su radili nedlju dana, unadnicu sa čoporom momaka, kod nikog gazde na Sebešiću, otkaleg je bio i Matko.
Kad je došla subata i kad je tribalo da ji gazda isplati gazda ji nije ispaltio kako su se pogodili. Sad, Gustika se nesića zašto-jel nije mogo zato što nije imo novaca, jel zato što je imo a nije tio, tek oni su ostali kratki rukava i bili su zdravo bisni na njeg. Kad su došli natrag do varoši digot na Bajskom putu su imali misto di su mogli pit na veresiju. E tu su ostali douveče pa kad su se dobro nacvrckali, smislili su da se osvete tom gazdi, očli su natrag i zapalili njivu sa žitom na kojoj su taj dan radili...i očli kući spavat.
Eto... Gledo sam zbunjeno u Gustiku ...
´´i to je to??? ´´
´´...p´d´...´´ kazo mi je i natego pivo...´´ha, pa šta si ti mislio...? Da smo mi ludi palit žito? Pa ko još to radi? ´´
Ta pripovitka o Bunjevcima herojima koji pale žito a koju smo učili kad smo bili mali meni već onda nije Bogzna kaloko držala vodu.
Prvo zato što samo zdravo poštivali Kruv, stoput sam vidijo Nanu moju kako ljubi Kruv prija neg što ga rasiče, a ljubili smo i komad Kruva kad nam padne nazemlju i nismo ga bacali neg smo ga digli i poili ko da ništa nije bilo. A žito je bilo Kruv. Sve se moglo, al palit žita..NE.
Drugo, svi okolo di sam ja odraso su bili siroti i puno naši Majki je išlo služit na salaš, jel liti radit ris napole za džak-dva žita. I zdravo dobro znamo kako je krvavo napunit taj džak, i kako je gledat unebo i molit Boga da neudari kiša jel led dok se neskine Kruv snjive. I nakraj krajova kaka šteta mož bit Nemcima od tog štoćemo palit nama naše žito.
A treće... Treće što me je oduvik mučilo je bilo to što moj Dida nikad nije divanio rđavo o vrimenu kad su Mađari bili tute...
Zato sam imo milijon pitanja za Gustiku, a Gustika ko Gustika, jedva je čeko da mi se izdivani.
Di su tu planovi, di je tu revolucija, borba, partizani, komunističke organizacije iz naši knjiga, iz naši škula, opivani iz usta moje učiteljice...
´´nem volt semit, baratom, vako je to bilo...´´
Pa dobro, kaliko ste žita zapalili, kako su vas našli?
Zapalili su oko dva lanca al je žita bilo samo polak jel su vec polak odradili, no vatra je zavatila strnjiku i komad sa kuruzima. A sutra ujtru su došli renderi i odveli nji dvojcu u Žutu Kuću. Matka nisu našli jel je zaspo digot usput, njega su doveli tek treći dan.
´´joj, fiam, neda su nas voštili i neda su nas šopali...´´
Pa jeste priznali...pitam
´´priznali...haha...znaš kako su nas tukli? Svezali su nam ruke za članjkove na nogama´´ pa mi pokazo kako to izgleda´´ pa onda provuku oklagiju ispod kolina, pa oklagiju izmeđ dva astala, onda ti tabani budu gori a glava doli a oni udri po tabanima, ugy fityulsz mind a sargorigo...´´
Nego, kako to da vas nisu sve streljali neg samo Matka, čudim se.
´´streljali...? Pa nisu oni tili nas ubit, pa zašto bi, pa jasam Hrvat, Matko je Hrvat a onaj treći je bio Madžar, a svi smo išli ucrkvu, znali su oni nas i ko smo i šta smo...ejjj pa renderi su sve znali. Pa znaš ti da kad nisi pozdravio rendera na korzi jel digot, taki ti je pofont lupio da si sutra i kerove na putu pozdravljo... Ne..nisu nas tili ubit, samo natuć, taka su vrimena bila...da su tili, nebi danas ja bio tu
Pa kako onda Matko...
´´haha baratom, vidiš, evo ja sam sve prizno prvi dan...e vidiš ja sad imam penziju, on nije prizno i sad ima ulicu...prizno je i onaj treći, pa su nas pustili za dvi nedlje kad su se modrice malo povukle. Matko nije prizno oma pa su ga peglali malo duže. Izgleda da su ga udarili digot na nezgodno misto pa je od tog umro...´´
´´Samo znaš, da nisam Simoković neznam jel bi bas izašo zadvi nedlje...´´
Noo, pa zašto i kake to veze ima.?
´´pa majstor od tvog dida Paje ....kako se zvao... ´´ Fabijan, reko, ´´ IGEN Fabijan, e on je dolazio u Žutu Kuću da divani zamene´´
´´ i ja prizno i sad imam moju nyugdiku, on nije pa sad ima ulicu..´´ kazo je glasno ko da prkosi komegot, ´´es, baratom pitam te ko je bolje prošo´´ ...
Ko je bolje prošo to mi je bilo oma jasno, al ja nikad nisam vidio stvari tako jednostavno i jasno košto je Gustika znavo u dvi riči kazat. Zato sam, dok sam tiro biciglu kući, probo složit kocke u mojoj glavi koje suse odjedared isprikošedjivale i pokazivale niku smušenu sliku. Sve sto sam naučio uškuli mi se činilo drugačije a moja Učiteljica Julka mi više nije bila uprava košto sam je znavo. Povjest moje varoši i povjest ove ulice po kojoj sam sad tiro biciglu je misto di se ta povjest odvijala. Bilo bi red, tribalo bi i moralo bi da znam da su ljudi, moji rodovi, komšije i svi drugi stvarali tu povjest a moja dužnost je da ispriovidam kako je to bilo. Jednako kako je to Gustika uradio. U suprotnom, evo, tu povjest su nam ispripovidali niki drugi onako kako su oni tili da izgleda.. Da je meni kogot kadgot kazo da se masjstor Fabijan zauzo za tamonikog Gustiku samozato sto je bio Simoković, znavo bi da je tako štitio svoj esnaf, mog Didu, svoj poso i radnju i sebe nakraj krajova da se nesramoti sotim da je kogot od Simokovića bio u podrumu Žute Kuće jel je ON garantovo za nji.
Isto tako bi znavo da Dida nikad nije spominjo Gustiku, ne samo zbogtog što je osramotio familiju nego i zato jel se bojo da se kogot od ukućana, jel kogot od nas dice, neizlane digot na nezgodnom mistu. A onda su on a i majstor Fabijan mogli završiti u zatvoru u istoj toj Žutoj Kući, jel, nedaj Bože, na litovanju na Golom Otoku, tamodigot namoru.
A onda bi znavo da nas svit nije bas toliko rđavo živio prija rata, pa čak ni za vrime rata, ko što je uknjigama pisalo i da baš nismo žudili da nas ´´oslobode´´ kako su nam politički komesari svaki dan uvrćali uglavu, sve dotleg dok jedared nismo i sami počeli da se radujemo što vise nemamo njive, ni josag ni bicigle.
Jednako tako nebi svatio zašto su posli rata svi morali imati svoje heroje, pa tako i mi Hrvati-Bunjevci u našoj Varoši. Samo mi te heroje nismo imali, pa ji je tribalo izmislit za opšte dobro. Zato je Gustikina pripovitka o žitu bila zdravo dobra da se napiše u knjigama i da je učiteljica ispripovida dici.
Jedino što tu pripovitku nije Gustika napiso...
Posli Gustike drugačije gledam nasvit, i gledam da ispripovidam što znam onom ko oće da sluša. Možda ću ja bit kome Gustika kad dođem nared.
