Ovde ima nešto za otkrivanje! Kao i uvek kod izložbi u Gradskoj kući u Hildenu vidimo slike jednog umetnika, koje još nikada nismo videli. Od izložbe do izložbe možemo menjati umetničke životne radove, kako vreme stoji ili da posmatramo kako se aktuelne tendence menjaju, čiju mnogostranu živost upoznajemo, koje izazivaju radoznalost kod nas posmatrača i evociraju kritiku ili oduševljenje.
Slikar Kristijan Sekulić raspolaže obimnim spektrom tema.
Uz njegovu tehniku slikanja pripada i preslojavanje različitih nivoa slike, uzajamno preplitanje istorijskog značaja, stepena realnosti i vremenskog merenja. Igra sa vremenom, umetnošću i životom se čini kao istovremenost različitih epoha kao kombinacija veštačkog i stvarnog, kao rasplinjavanje prividnog i realnosti.
U njegovim radovima su se očito slile mnoge raznovrsne misli: iskustva, sećnja, pročitano, istorijsko, želje, saznanja, simboli – jedan repertoar, koji se ustvari sastoji od mnogih elemenata, koji pripadaju tradicijama a koji su, odvojeni od svog postanka, ušli u nove veze, ali ipak ne gube potpuno svoj identitet.
Njegove slike su pune istorije i moguće istorije sa mogućim simbolima, koje imaju više značenja i ukazuju – ali na što? – Koje se otržu nalasku rešenja, iako na prvi pogled izgledaju potpuno blisko.
Raznolikost motiva je zapanjujuća. On slika krajolike, mitske i religiozne teme, ratne scenarije, podvodne fantazije i pretstavljanje aktova. Istovremeno se uključuje u apstraktne igre forme i boje bespredmetnog slikarstva.
Ove slike traže osećajno i reflektivno posmatranje.
Posebne osobenosti imaju portreti ovog umetnika. Oni su označeni slobodnom i kombinovanom upotrebljivošću kao portreti starih majstora – Forma „stvari“, pri čemu se poslednji prelivaju sa fizionomijom jedni u druge.
Pogledajmo pretstavljanje digitalnog Anđela, potpuno istrenirano muško telo sa definisanim mišićima ruku, koje liče na proteze i sa krilima – jedno biomehanoidno mutaciono biće, lepo a istovremeno strašno.
Posmatrajmo takođe „Amazonke“. Njino zamišljeno lice i njihove bogate forme izbijaju iz izmešane obojenosti nivoa slike, čiji kontrastni tonovi bude osećaj da je vrtlog prešao u haos, kod apstraktnih struktura linija i površina koje kruže jedne oko drugih. Dovodi nas do razmišljanja o raspadu Svetskog poretka.
Pretstavljanje nepoznatog tela – jedan od najčešćih motiva u skulpturi i slikarstvu – služi pritom, kao slikovita lepota u svojoj savršenoj proporcionalnosti, da bi se sloboda njenih pokreta i harmonija odnosa jasno videli. „Antara“, „Ljudski san“, „Mladić“ i „Ahilej“ su primeri za to.
Kod slike „Mladić“ se već na prvi pogled naslućuje držanje i dominantnost odraslog čoveka. Mala slika „Ahileja“ ne prikazuje arogantnog i strašno jakog, groznog, junaka koji divno izgleda, pri borbi za Troju koji doprinosi neopozivo pobedi, već njegovo beznadežno i tužno bitisanje u podzemlju posle njegove smrti. Kristijan Sekulić je fasciniran temama antičkih krugova. Spartanske vrline očaravaju umetnika, kao što to mnogi radovi pokazuju. Njegov pogled u prošlost nas upravo dovodi do pitanja, da li je tada sve bilo bolje?
Kristijan Sekulić je religiozan – katolički nastrojen, kao što nam odaje slika „Balkanski razgovori“. On je radio na renoviranju pravoslavnih i katoličkih crkvi i od 2000. godine nosi titulu „Počasni sakralni slikar“ RK biskupije Đakovačko-Sremske.
Njegova povezanost sa prirodom se prikazuje u pretstavljanju krajolika. „Kupe kukuruzovine“, „Žitno polje“, „Jesen“, „Pred letnju oluju“ i „Kapija“, svi radovi koji se vide u drugoj prostoriji, odvode nas u krajolike Vojvodine, u njen glavni grad Novi Sad gde je Sekulić rođen i išao u školu. Te slike nam izgledaju kao čežnjivi pogledi na idilično stanje mira i opuštenosti. U vrtlogu Modernog izgleda da se one gube, što nam pokazuje i ciklus „Metropolis“.
Ovde se umetnost oprašta od tradicionalne, realne slike sveta, ovde se udaljava od stvari, od pogleda. Naslućena silueta grada se rasplinjava u strukture, izgledaju kao apstraktne prizmatične mustre. Ti gradski krajolici se otuđuju, njihov način pretstavljanja izgleda zamenjen stvarima. Umetnik pokazuje tim tuđim jezikom na anonimnost grada, u kome izgleda da nema prostora za emocije i osećaje. I pored njihove uzbuđujuće obojenosti izgleda futuristički veliki grad kao namerno hladan, pokretan samo kinetičkom energijom. Kult za Kristijana Sekulića nije samo razmišljanje snagom simbolike. To nije samo Crveni konj, koji pretstavlja simbol ponosa i lepote, ili Suncokreti, koji nam dočaravaju sunce i život.
Rod Steward je nekada pevao: „Every picture tells a story“, ova izložba nam priča mnoge priče najrazličitijih vrsta.
Umetnik govori nemački pa sam ubeđena, da će Vam rado odgovarati na pitanja, koja će se kod ove raznovrsnosti radova sigurno pojaviti.
Ja želim umetniku i gradu Hildenu puno uspeha za ovu izložbu uz bogatu raznovrsnost i hvala Vam na pažnji.
Uvodni govor Sibile Garels
