Kolumne

Kolumne mrežne stranice Hrvatske novine - vijesti

  • Naslovnica
    Naslovnica This is where you can find all the blog posts throughout the site.
  • Kategorije
    Kategorije Displays a list of categories from this blog.
  • Oznake
    Oznake Displays a list of tags that have been used in the blog.
  • Blogeri
    Blogeri Search for your favorite blogger from this site.
  • Blogovi tima
    Blogovi tima Find your favorite team blogs here.
  • Login
    Prijava Login form

Nesvrstani deda

Posted by on in Nije kategorizirano
  • Font size: Larger Smaller
  • Hitova: 555
  • Pretplata na ovaj zapis
  • Ispis

Iz  humoristično-satiričnog romana „Slatko kod Dunje“ autora Branimira Miroslava Tomlekina 

Kao što sam ja imao fantastičnog dedu koji je uspevao da reši svaki svoj problem ili problem u našoj kući, a i šire, pa je tako i u najnemirnijim godinama svojom sigurnom rukom vodio naš porodični brod u svetlu budućnost, izbegavajući sve zamke i prepreke koje nosi život, tako su i naši narodi i narodnosti u to vreme takođe imali svog dedu koji je, ploveći brodom, vođenim sigurnom rukom mornara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, vodio celu našu zemlju u svetlu budućnost.                   

 

Smejao sam se na onom času hemije, još u osnovnoj školi, kada nam je objavljeno preko školske knjige da će se te godine, dvadeset i petog maja, početi s proslavljanjem rođendana „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“, zamišljajući kako narodi i narodnosti na gomilu uopšte mogu da prave jednog sina, pri čemu sam se rukovodio svojim friškim znanjima stečenim kod tete Bete, kao i posmatranjem kako pastuv Paje Buzdovana iz Glogovog šora opasuje kobilu Jose Bangavog iz Mokulja. Ali tada sam bio jako mlad i sada znam da onda dosta toga nisam znao.

Sin naših naroda i narodnosti je takođe u međuvremenu porastao, odnosno ostario, i postao je deda, i ja sada shvatam da su naši narodi i narodnosti zaista imali svog sina, odnosno svog Dedu, kao i ja svog, bez obzira kako je nastao, kako je napravljen, ko ga je napravio, odakle uopšte dolazi i tome slično, a o čemu se još danas vode beskrajne i bespotrebne rasprave i polemike. Činjenica je da nas je – tu mislim na naše narode i  narodnosti – naš Deda dobro poznavao, bolje nego mi njega. I činio je za nas sve najbolje moguće u određenom vremenu i u određenim okolnostima, isto kao i moj deda za našu familiju, a to je suština vođenja svake uspešne politike. 

Pri tom je jedina razlika bila u tome što je moj deda delovao u skučenom prostoru i u kontaktu s relativno malim brojem ljudi, a Deda jednih naroda i narodnosti, naravno, mora da deluje po celom svetu i da bude u kontaktu sa svim ljudima sveta, bez obzira na boju kože, rasu, veru, nošnju, seksualno opredeljenje, frizuru i tome slično. Mom dedi su za to bila dovoljna zaprežna kola i dva konja koje je ganjao po nekoliko utabananih, prašnjavih i znanih puteva donjeg Srema, ali naš Deda je morao da plovi velikim brodom po velikim morima i okeanima koji spajaju celi svet. Svaka druga varijanta vožnje po svetu bila bi nefunkcionalna, nerentabilna i neučinkovita, sa silnim presedanjima, iz voza u avion, iz aviona u autobus, iz autobusa na dvogrbu devu, s dvogrbe deve na jednogrbu, s jednogrbe deve opet u avion i tako u krug bezbroj puta, često i s konja na magarca, da ne govorim o maltretiranju oko bagaža, odnosno oko prenošenja silnih kofera, torbi, korpi, posteljine, escajga i da ne nabrajam šta tu sve treba imati za tako dalek i dug put.

A brod je kao kuća, sve imaš tu kao da si kod kuće i ne treba puno filozofirati o prednostima ovakvog putovanja. Tako ni naša Baka nije morala od kuće, odnosno putovala je zajedno s Dedom po celom svetu, gde on tu i ona. Tu je i Kuca, a pažljivom posmatraču nije mogao da promakne ni poneki drugi kućni ljubimac ili primerak sitne i krupne stoke i peradi. Namerno nam nisu slali jasne snimke svekolike menažerije s broda, pa nisam bio siguran da li su neki primerci bili od prvog dana na brodu, povezeni od kuće, ili ih je Deda stekao kao poklon na putu. A poklona je Deda dobijao toliko da ih je preuzimao poseban brod i dovozio ih u našu zemlju, gde su kasnije bili deljeni narodu, zoološkim vrtovima, zemljoradničkim zadrugama ili nekim drugim podobnim institucijama ili pojedincima.

Za putovanje brodom treba malo više vremena, ali u to vreme vremena je bilo napretek – toliko da su i svi naši narodi i narodnosti imali vremena da pomno prate sve izveštaje i snimke s Dedinih putovanja po belom svetu. A snimci su se pojavljivali u svim novinama na prvih šest strana, sem onih novina koje nisu imale šest strana. U svim bioskopima je pre svakog prikazivanja svakog filma išao „Filmski žurnal“ koji je u svom celokupnom trajanju od desetak minuta donosio snimke s Dedinog putovanja. Mi smo u gimnaziji, na zidnim novinama, svakih nekoliko sati menjali tekst i fotografije Dede, Bake, Kuce i ostale menažerije u Dedinoj pratnji, uz prigodne tekstove. A tako je bilo u svim školama, na svim fakultetima i u svim drugim obrazovnim i kulturnim ustanovama. I u svim firmama, fabrikama i preduzećima su takođe bile prikazivane iste te stvari, a često je obustavljan i rad da bi radnici videli aktuelne filmove s Dedinog puta.

A Dedu, u bilo kojoj luci gde bi pristao njegov brod, dočekivala je s oduševljenjem i ovacijama masa domaćeg sveta, dakle, domorodaca. Uvek raspoložen i nasmejan, Deda je prolazio kroz taj špalir ljudi, žena, omladine, dece i staraca, srdačno ih sve pozdravljajući osmehom koji zarazno prenosi ludilo euforije na svakog ko bi se zatekao u radijusu od nekoliko kilometara od njega, mašući obema rukama, dok su mu u samo jednoj ruci bile obe rukavice, obavezno bele. Jednom je na levoj ruci bila navučena rukavica, a desnu rukavicu bi državao u toj ruci, drugi put je obe rukavice držao u desnoj ruci, ili ponekad obe u levoj, a često bi mu desna rukavica bila navučena na desnu ruku, a levu rukavicu bi samo držao u toj desnoj ruci i sve tako, u svim drugim varijantama. Počesto bi skidao s glave i svoj čarobni šešir i mahao njime, pokazujući da je prazan, iako je narod bio ubeđen da iz njega mogu da iskoče sva moguća svetska čuda sreće i spasenja. 

Gde god bi se Deda pojavio, narod je bio u transu, možda i od te vešte ekvilibristike belim rukavicama i praznim šeširom. Svi su bili omađijani Dedinim osmehom, ali ne samo njime već uopšte svim onim što bi Deda uradio ili rekao. 

A bio je mađioničar, žongler, hipnotizer i opsenar svetskog ranga. Naši narodi i narodnosti bili su, i kada ih sve uzmemo zajedno, a gledano iz tog svetskog ugla, sićušni i beznačajni, a uz to još siromašni, primitivni, puni nekih svojih predrasuda, a pre svega se nisu međusobno voleli, da baš ne kažem da su se mrzeli, a bili su i nesložni i... – jednom rečju – nikakvi. Ali Deda je izveo stvar koja je pravo čudo: takve nikakve nas je sve ujedinio, a pokazalo se da je to mogao samo on, niko pre njega i niko više nikada posle njega!

Onda smo u miru, slozi i prosperitetu živeli pedesetak godina! Da je to bilo čudo nad čudima, lepo se vidi već danas, samo desetak godina posle Dedine smrti.  

Pa, onda, Dedi nije bilo dovoljno što nas je pomirio i smirio, već je hteo da pomiri i smiri ceo svet, a od nas da napravi treću svetsku silu. To može da padne na pamet samo jednom dedi koji toliko obožava svoje potomke da ne vidi da su oni svi skupa obična ništavila i protuve. A upravo zbog toga je morao godinama da obilazi celi svet tim svojim brodom. 

Štos je bio u tome što je naša planeta puna takvih ništavila kakvi smo mi i sve takve je samo trebalo ubediti da se i oni, kada je to uspelo nama, mogu ujediniti i postati moćni i značajni. Ako je, zahvaljujući Dedi, nas toliko malo postalo poznato u celom svetu i ako je nas toliko malo, zahvaljujući Dedi, polako počelo trljati nos velikima, šta bi tek svi takvi u celom svetu mogli da urade!

Deda je zato igrao bongo-tongo s narodom plemena čije ime nismo mogli nikako da zapamtimo, prisustvovao je drevnim obredima vračeva s ostrva za koja dotad nismo znali ni da postoje, a ni sada ne znamo gde se nalaze, često je učestvovao u lovu s narodima koji su lavove ganjali kopljima i uopšte je činio sve i svašta i svugde je pričao priču o nama kako smo neopredeljeni kad su u pitanju svetske sile. 

Tako smo za četiri petine sveta sličnom nama, ili još gorem od nas, postali primer kako treba raditi, kako se ponašati i kako voditi sopstvenu politiku i sopstvenu privredu. A svi udruženi  u „pokret nesvrstanih“, kako je Deda zvao tu svoju stvar, mogli bismo stvoriti treći blok, pa da ne zavisimo ni od Amerikanaca, ni od Rusa! 

Deda je preko te svoje priče uspeo da proda naše traktore u pustinjske oblasti, sandale Eskimima i šubare Abordžinima, a podizali smo brane za električne centrale gde god je, u nekoj vukojebini, to bilo moguće i vračevi su tamo, pre nego što bi počeli svoj obred, palili električno svetlo u svojim kolibama! Gradili smo k'o od šale fabrike i stanove i u svojoj zemlji i pročuli se po celom svetu kao veliki neimari. 

Svaki naš građanin s pasošem Dedine države bio je u svim državama sveta automatski najdraži gost, često i počasni. Bila su to stvarno prava čuda! Ne morate mi u sve to verovati, ni ja samome sebi ne bih verovao da nisam živeo u to vreme i na tom mestu!

Prvi veliki sastanak onih koje je Deda obišao svojim brodom i ujedinio ih u taj pokret nesvrstanih dogodio se u Beogradu. Od prvog do šestog septembra hiljadu devetsto šestdeset i prve Beograd je bio centar sveta i bio je pun državnika čija imena su nam bila teška za izgovor, ali jednako bliska čitali ih s leva nadesno ili s desna ulevo. 

Deda je tako uspeo u još jednom čudu: bedni i siromašni su počeli da govore silnima i bogatima šta treba da rade! A Deda je i u svetu bogatih postao popularan i uticajan, a naša zemlja privlačna i za njih, pa su nam davali čak i velike kredite za naše sve veće apetite. 

Pravo svetsko džet-set društvo skupljalo se kod Dede na Brionima, u Dubrovniku, u Karađorđevu i na drugim sve atraktivnijim, kako bi danas rekli, destinacijama, od našeg lepog Jadrana, preko krasnih dolja i krvavih bojnih polja do sjajnih vrhova Triglava i od lovišta i stratišta do čuvenih restorana i kafana, s još čuvenijim našim specilaitetima, krkanlucima i pijanlucima. Pravi raj na zemlji!

Stvoreno je društvo u kojem je zdravstvena zaštita svih građana bila praktično besplatna, a i školovanje je bilo džaba. Ogroman broj ljudi imao je siguran posao, na kojem mu baš niko nije mogao dati otkaz, i još sigurniju platu, a većina ih je, bez ulaganja sopstvenih sredstava, dobila stan na kojem je za deset godina stanarsko pravo bilo ravno vlasništvu. Po brdima i dolinama nicale su kuće, kućice, vikendice i bungalovi.

Od zaostale agrarne zemlje preko noći smo postali industrijsaka zemlja, zemlja radnika, proletera. Stvoren je i sloj poljoprivrednika, pri čemu je i zaposleno lice moglo da ima u vlasništvu tri hektara zemlje, a poljoprivrednik koji se samo time bavio – deset hektara.  Poljoprivrednici su ipak na neki način bili zapostavljeni i najteže su živeli u toj zemlji diktature proleterijata, iako su najviše radili i hranili sve naše građane. To dobro znam jer sam odrastao u mom svinjskom Sremu. I danas mi nije jasno zašto Deda nije forsirao poljoprivredu jednako kao i industriju jer se govorilo da imamo uslove da možemo hraniti celu Evropu. Tu je bio „tanak“.

A mi mladi smo u to vreme živeli zaista bezbrižno i jedina obaveza nam je bila da vredno učimo. Sve ostalo bila je briga društva i naših roditelja. Ovde govorim o nekom proseku. Jasno je da je bilo pojedinačnih likova i pojedinačnih sudbina koje su od toga odstupale.

No, bili smo skromni, zahvalni i zadovoljni. Danas se deca rađaju u centralnom grejanju, u automobilu, pored televizora, kompjutera, mobilnih telefona i još tristo čuda i idu na letovanje u Grčku i zimovanje u Austriju, ali su nezadovoljna! A nama je desetodnevni boravak na našem moru jednom godišnje bio pojam. Nismo mogli da letujemo na Bačvicama, ali bilo nam je fantastično u Kaštel Gomilici, samo dvadesetak kilomatara dalje, gde sam, recimo, prvi put, tog leta kada sam zvršio sedmi razred gimnazije, letovao s ferijalcima pod šatorima, u borovoj šumici. Mladi, lepi, siti i napiti, preplanuli i veseli, boravili smo deset dana na mediteranskom suncu, na toplom pesku naše morske obale i u predivnoj vodi našeg Jadrana, sve kao što je i na Bačvicama. I sve to po simboličnoj ceni, s uračunatim prevozom od Rumice do Gomilice i nazad.

Prvi put sam tada video more i plivao u njemu i prvi put sam tada bario fureštkinje na svom sasvim solidnom nemačkom i očajnom francuskom jeziku. Nisam smuvao nijednu Nemicu, a ni Francuskunju, ali mi je to uspelo s jednom Šveđankom, koja nije znala ni nemački ni engleski, a posle genijalnog Dujinog saveta. Duje je bio Kaštelanin i već je imao veliko međunarodno iskustvo na tom planu. Kada sam mu se požalio na moje neuspehe sa strankinjama, on mi je rekao:

„A ća imaš s njima ćakulat, to samo komplicira stvar. Fureštkinji oma uvališ prevodioca u ruke i poslen ti one sve razumiju bez ijedne riči!“ 

I takve divne stvari nam je omogućio naš nesvrstani Deda jer su fureštkinje u vreme njegove vladavine ludovale za našim morem i još više za našim momcima! 

 

0

Comments