Prijemni ispit

VI priča iz I poglavlja 

Preko leta je nabrzaka formirana nova prosvetna komisija. Naravno, opet po ključu. Ova je imala upola lakši zadatak spram one koja je proletos odlučivala da li će se ili neće polagati mala matura posle osnovnog osmogodišnjeg obrazovanja i da li će se ili neće polagati prijemni ispit pre upisa u srednje škole, odnosno, ostalo joj je jedino da odluči da li će se ili neće polagati prijemni ispit za upis u srednje škole.        

 

                            

 

Ali ni to nije išlo bez problema. Bližio se dan kada je odluku trebalo obnarodovati, pa ju je komisija donela u poslednji čas jer su se članovi komisije bojali da će, ako ne završe posao, završiti na robiji, onako kao i članovi prethodne komisije. Tako je rezultat tek posle petog glasanja konačno bio formalno važeći: pet prema četiri za polaganje prijemnog ispita. A ne treba ni da kažem da su predstavnici Slovenije, Hrvatske, Vojvodine i Srbije bili za polaganje prijemnog ispita, predstavnici Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Kosova i Metohije i Makedonije protiv, a da je glas žene, prosvetnog stručnjaka, prevagnuo da se prijemni ispit mora polagati. 

Međutim, kada je valjalo odlučiti koji predmeti treba da se polažu, u čemu je ova komisija bila gora, mislim, još nesložnija od one koja je proletos odlučivala o polaganju male mature, i koja se složila o polaganju četiri predmeta, a to behu srpskohrvatski jezik, matematika, istorija i geografija. Ova komisija, sada, slagala se samo oko prva dva predmeta, ali oko trećeg nikako, četvrti da i ne pominjemo. Bilo je mnogo predloga i glasanje bi se uvek završilo dva prema dva prema dva prema dva, uz uzdržanost prosvetnog stručnjaka, odnosno žene, jer ona nije mogla da se odluči uz koje dve republike ili pokrajine će se svrstati, a da ne nastane politički problem. A ne treba ni da vam kažem da su predstavnici Slovenije i Hrvatske imali svoj predlog, predstavnici Vojvodine i Srbije svoj, predstavnici Crne Gore i Makedonije svoj i predstavnici Kosova i Metohije i Makedonije svoj. Kako je dan kada je ovu odluku trebalo obznaniti nastupao sutra, a članovi komisije su se bojali da će, ako ne završe posao, završiti na robiji, odlučeno je da se ništa ne odluči, odnosno da se prijemni polaže samo iz srpskohrvatskog jezika i matematike, ali i u pismenoj i usmenoj formi. 

Veoma mi je pogodovala odluka te famozne komisije jer su srpskohrvatski i matematika bili moji najdraži predmeti, a bio sam ih svojevremeno spremao i za eventualno polaganje male mature i zato sam bio siguran da ću lako položiti prijemni ispit za upis u gimnaziju. Pomalo sam strepeo od istorije i geografije, jer sam u istoriji često mešao datume s događajima, odnosno događaje s pogrešnim datumima. A u geografiji sam veličine država, broj stanovnika, glavne i ostale gradove, najviše planine, najniže doline, najveće reke, jezera, glečere, oaze, bogaze i druga čuda izmešao po kontinentima, državama, pokrajinama i srezovima. Svako učenje napamet – a što se kod istorije i geografije moralo činiti – užasavalo bi me, pošto sam bio genijalac i pri učenju napamet bih funkcionisao daleko ispod svojih mogućnosti. Srećom, istorija i geografija su otpali.

Matematiku, i pismeni i usmeni, položio sam kao od šale, ali kod pismenog iz srpskohrvatskog jezika bile su ponuđene teme koje su me toliko paralisale da je pretila opasnost da ne položim već ni pismeni deo ispita iz tog predmeta.

Naime, prva tema je glasila: „Uloga druga Tita u Savezu komunista Jugoslavije“, druga: „Uloga Saveza komunista Jugoslavije u Narodnooslobodilačkoj borbi“, treća: „Uloga Narodnooslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu“, četvrta: „Uloga druga Tita u Drugom svetskom ratu“, i peta: „Slobodna tema“.

Pošto su me prve četiri teme zavrtele nakoliko puta u krug tako da mi se već počela vrteti u glavi i priviđati tema koja bi objedinila sve te teme i zapravo bi bila jedina prava: „Uloga druga Tita u ulozi druga Tita“. Jedva sam došao sebi i odlučio se za  „Slobodnu temu“. Ako se bolje razmisli, jedan genijalac može i da izabere samo tu poslednju ponuđenu temu, nikako ne one navedene pre nje, šablonske, štreberske i ulagivačke. 

Uključio sam svoj misaoni sistem i onda se začudio kako ne mogu da izmislim nijednu slobodnu temu, a imao sam samo četrdeset i pet minuta na raspolaganju. Ustvari, ni toliko, jer dok je profesor izdiktirao uputstva za ponašanje na ispitu i napisao teme na tabli, prošlo je više od pet minuta, ali i više od petnaest minuta, a da ja još uvek nisam imao svoju slobodnu temu.

„Zašto ti ništa ne pišeš?“ tiho me je pitao profesor kada je prišao mojoj klupi, u kojoj sam sedeo sam, kao što su, uostalom, sami u svojim klupama sedeli i svi drugi polagači prijemnog ispita u velikoj svečanoj sali rumske gimnazije, ali jedini sam ja štrčao uzdignute glave, dok su svi već davno zalegli preko svojih sveski.

„Ja sam odabrao slobodnu temu“, rekao sam mu još tiše.

„To ne podrazumeva i slobodu praznog lista.“

„Znam, ali ne znam koju slobodnu temu da izaberem.“

„Pa... ’Uloga druga Tita u ulozi druga Tita!’“

Pročitao me je, a kako i ne bi – tako pametan i pismen čovek koji predaje dva maternja jezika u isto vreme, srpski i hrvatski. A pročitao sam i ja njega i obojica smo se nasmešili. Bio je mlad, ovo mu je treća godina radnog staža, bio je zgodan i simpatičan, i, ono što je najvažnije, u istom trenu smo se razumeli kao da smo u detinjstvu zajedno čuvali svinje. Kasnije se ispostavilo da je zaista iz našeg, svinjskog Srema.  

Uz ovakvo razumevanje ovakvog profesora mogao sam na tom pismenom iz srpskohrvatskog jezika da napišem šta sam hteo, svašta i koješta, i sigurno bih položio, ali baš zato sam se maksimalno potrudio, zbog tako sjajnog momka, koji će možda baš meni predavati srpskohrvatski jezik. Za pola sata sam na tri strane napisao sastav koji je ovaj profesor kasnije čitao na svojim časovima u svim razredima rumske gimnazije tokom cele sledeće školske godine, pa i kasnije, kao jedan od najboljih.

Sam naslov mog slobodnog sastava je bio smešan i neozbiljan i svaki profesor srpskohrvatskog jezika bi me na prijemnom za upis u srednju školu oborio bez prava na usmeni ispit pročitavši samo taj naslov, ali ja sam bio siguran da će ovaj profesor pomno pročitati moj kompletan sastav i da će razumeti njegovu poruku. A naslov je glasio „Ako se krče smrče veverice neće imati gde da se prče“. I čitav sadržaj je bio u tom stilu, ali ko je umeo da čita između redova, po marginama, čak i u vazduhu iznad slova, iznad reči i rečenica, i duboko ispod njih, a što mogu samo retki, mogao je shvatiti da se radi o ozbiljnoj zabrinutosti zbog uništavanja prirode na našoj planeti od strane čoveka, iskazanoj kroz sprdnju, šalu i satiru. Veličina sastava je bila i u tome što se tada na tu temu nije ni mogla napisati ozbiljna stvar, jer bi se svi na to smejali. Danas svi s užasom govore o ekologiji i katastrofalnom stanju u toj oblasti, i niko se ne smeje; naprotiv, mnoge već hvata panika i razmišljaju o preseljenju na drugu planetu.

Uz globalno zagrevanje imamo još mnogo drugih vrlo zabrinjavajućih pojava. Jedna od njih je mutacija živih vrsta, čak i virusa, jer ne jedu ono što bi trebalo da jedu u neporemećenim prirodnim uslovima. A prirodne uslove je poremetio čovek svojom tako revolucionarno naprednom tehnologijom.

Ja sam shvatio ozbiljnost tog problema i jedini sam ukazao na njega kroz pismeni rad pri polaganju prijemnog ispita, a što je cenio još jedan genijalac kakav je bio profesor Puškin, kako smo ga kasnije prozvali, jer je zaista predavao srpskohrvatski jezik i književnost u mom razredu.

 

 

Opširnije u 42 broju mjesečnika Hrvatske novine u pdf i tiskanom izdanju strana 22