Kolumne

Kolumne mrežne stranice Hrvatske novine - vijesti

  • Naslovnica
    Naslovnica This is where you can find all the blog posts throughout the site.
  • Kategorije
    Kategorije Displays a list of categories from this blog.
  • Oznake
    Oznake Displays a list of tags that have been used in the blog.
  • Blogeri
    Blogeri Search for your favorite blogger from this site.
  • Blogovi tima
    Blogovi tima Find your favorite team blogs here.
  • Login
    Prijava Login form

Crvenkapica

Posted by on in Nije kategorizirano
  • Font size: Larger Smaller
  • Hitova: 678
  • Pretplata na ovaj zapis
  • Ispis

Iz  humoristično-satiričnog romana „Slatko kod Dunje“, autor Branimir Miroslav Tomlekin

U sedmom razredu više nismo imali predmete osnove likovne umetnosti s crtanjem i higijenu. Inače sam smatrao da je znanje iz tih predmeta zaista nepotrebno i bilo je logično da su u višim razredima ukinuti. Ali zato smo dobili latinski jezik, filozofiju, fiziku, hemiju i predvojničku obuku, s još jednom velikom novinom – da se nastava fizike, hemije i predvojničke obuke odvija u kabinetima, u koje smo odlazili iz svojih učionica kada su po rasporedu bili ti časovi. A s ovim novinama dobili smo i nove likove u obliku profesora, odnosno profesorki.             

 

Počeću od hemije jer mi je to bio najnejasniji, najnedokučiviji i najteži predmet u mom celokupnom školovanju, a deda mi je u vezi s takvim stvarima jednom rekao:

– Baćo, ako ima nešto ružno što treba da uradiš ili da progutaš, učini to odmah, posle toga će ti sve drugo biti lepše nego što ustvari jeste.

Hemiju nam je, dakle, predavao dobrodušni čičica sa sedim brčićima i večitim smeškom na licu, a kojeg smo zvali Lakmus. Njemu je ovaj predmet takođe bio dosta nejasan i sve vreme je na času držao u ruci udžbenik iz hemije za sedmi razred gimnazije iz kojeg nam je čitao pojedine pasuse i na tabli iz nje precrtavao one glomazne formule u kojima su se na volšeban način spajali i razdvajali molekuli više materija i tako jednu materiju, uz razne akcije i reakcije, pretvarali u drugu, pri čemu bi se treća oslobađala od svih i činila nova čuda. Pošto baš nije umeo da nam sva ta čuda objasni, na času hemije, kada bi Lakmus predavao, silno smo se dosađivali, posmatrajući ga povremeno kako se muči da iz knjige preslika na tablu neku hemijsku zapetljavinu od formule. 

Nadimak Lakmus dobio je po tome što je svako predavanje završavao sa:

– Kada na kraju u ono što smo napravili hemijskim putem stavimo lakmus, on će nam reći da li je to to ili to nije to.

Lakmus se u to vreme nije mogao nabaviti, bar ne za potrebe jedne gimnazije u provinciji, pa nam apsolutno nije bilo jasno kako će taj lakmus umeti da nam kaže da li je nešto baš to što smo nameravali da napravimo ili je ispalo nešto sasvim drugo, što je u hemiji uvek lako moguće. Nije vrag da taj lakmus zna da govori?!

A Lakmus je u hemijskom kabinetu pravio eksperimente koji su se uvek završavali zagušljivim dimom ili nesnosnim smradom, a često i jednim i drugim. Tada bi čas morao da se prekinue, otvarali bi se svi prozori na kabinetu, a mi bismo svi izlazili u hodnik. Pošto se dim i smrad nikako nisu mogli razići do kraja časa, za taj dan nastava iz hemije bi za naš razred bila završena. Ja sam posumnjao da Lakmus izvodi samo takve eksperimente upravo da bi prekinuo nastavu jer bi uvideo da je neće moći završiti na jasan i logičan način, kao predmetnu  celinu. Ali to je svima odgovaralo i često smo i sami tražili, posebno kada bi pretila opasnost da budemo ispitivani, da nam, kobajagi željnima utvrđivanja znanja iz hemije, Lakmus ponovo izvede već poznati eksperiment koji je nepogrešivo razvijao gusti i smrdljivi dim. I Lakmus bi rado i veselo uvek pristajao na to, jer i njemu je bilo neugodno da nas ispituje o onom u šta ni sam nije bio sasvim siguran. 

A ispitivanje se sastojalo u tome što je sada i učenik koji je bio ispitivan držao u ruci udžbenik iz hemije za sedmi razred gimnazije, a Lakmus bi pratio da li ovaj zna da na pravom mestu u knjizi pronađe odgovor. Posle toga bi njih dvojica zajednički ispisivali na tabli neku dugačku formulu, a Lakmus bi na kraju tražio od nas da celi razred zaključi da li ispitani zna hemiju za pozitivnu ocenu. 

– Ovo je bilo za čistu peticu! – uvek bi prvi povikao Bora, a celi razred ga je zdušno i gromoglasno podržavao. 

– Za peticu nikako, a mislim da ni četvorka ne dolazi u obzir – odgovarao bi Lakmus.

Nastalo bi tada dosta žučno ubeđivanje između nas i Lakmusa, a rezultat tog javnog ocenjivanja je bio taj da niko nikada nije imao jedinicu iz hemije, ali ni peticu, ni četvorku. Izuzetak je bila naša drugarica Alma, koja je hemiju znala kao da je već tada doktorirala iz te oblasti i koju Lakmus nije nikada ništa ni pitao jer je znao da ona iz hemije sve zna bolje od njega. Tako smo, sem Almine petice, svi iz hemije imali dvojke ili trojke, po kriterijumu koji se mogao objasniti jedino hemijskim putem. Ja sam uvek imao samo dvojku, koja je bila kao kakav stabilan i u bilo čemu nerastvorljiv hemijski element. Jasno je da sam tom ocenom bio izuzetno zadovoljan jer hemiju nisam znao ni za nulu. 

Pošto je kabinet za hemiju večito nesnosno smrdeo, Bora se jednom opkladio sa mnom da će na odmoru, pred sam čas hemije, jednom u kabinet uneti crknutu mačku i na sledećem odmoru je izneti a da se niko neće pobuniti zbog smrada koji dolazi od nje. Takva ideja mu je pala na pamet jer je, idući u školu tog dana, video u jendeku ispred gimnazije jednu crknutu mačku. I, ista je sutradan, na času hemije provela čedrdest i pet minuta ispod Borinih nogu, a da se zaista niko nije pobunio zbog smrada koji je bio nesnosan, ali za kabinet hemije sasvim uoičajen i očekivan. Svi su pretpostavljali da smrad potiče od nekog Lakmusovog eksperimenta s prethodnog časa. Ali meni ni danas nije jasno da Lakmus, iako je znao da smrad ne potiče od eksperimenta s prošlog časa, takođe nije reagovao, kao da je bio u nekakvom dosluhu s Borom. A možda i jeste?! Ja, zbog opklade, nisam mogao da reagujem i samo sam se gušio i čepio nos maramicom, ne bih li tako skrenuo pažnju na Borinu mačku i raskrinkao njegovu suludu ideju da tako nešto može da uradi bez posledica i dobije opkladu protiv mene. A onda su svi u razredu počeli da me gledaju s čuđenjem što zatvaram nos na času hemije i morao sam da se predam.

 Tako sam izgubio i tu, po mom mišljenju neizgubljivu opkladu, što je trebalo konačno da mi bude znak da se više nikako i nikada u životu ne kladim na svašta i koješta, a čemu sam bio sklon, jer se pokazalo da sam po tom pitanju pravi luzer. 

Fiziku nam je predavao nemarni čičica koji je znao da dođe na čas otkopčanog šlica i nakrivo zakopčanog sakoa, na kojem bi mu između dugmadi virio kraj kravate, i tome slično, a kojeg smo zvali Klatno. Nadimak je dobio po tome što se lagano, skoro neprimetno, klatio posle samo jedog špricera. A  špricere je obožavao, pa ponekad nije mogao da se uzdrži da i pre nastave, na putu za gimnaziju, navrati na jedan s nogu u restoranu hotela „Srem“.

– Deco, sve što vidite oko sebe bazirano je na zakonu kretanja klatna. Matematičko klatno je oblik idealizacije, ali fizičko klatno je kruto telo koje pod uticajem Zemljine teže može uz neopisivo malu energiju beskonačno da osciluje oko svoje horizontalne ose koja ne prolazi kroz njegovo središte. 

Klatno je bio očigledan primer tog zakona: uz energiju samo jednog špricera klatio bi se skoro celi dan, a horizontalna, pa i vertikalna osa, tada mu sigurno nisu prolazile kroz težište. Takva su mu bila i predavanja i ispitivanja, i svima nam je u toku godine davao ocene iz fizike koje su se klatile od jedinice do petice, zavisno od toga u kakvom je već položaju, odnosno raspoloženju, bio Klatno.

Meni je fizika bila jasna i očigledna, a inače volim takve jasne i očigledne stvari. Tu, kada nešto udariš mora nešto i da odskoči, kada nešto potegneš ima nešto i da se pokrene, a normalno je i da je to posle teško zaustaviti. A najjasniji mi je bio jedan od osnovnih zakona fizike: da dva predmeta ne mogu zauzimati isti prostor i uživao sam da skočim u kadu punu vode i istisnem toliko tečnosti da potopim celo tetka-Micino kupatilo. Znao sam da se tada i Arhimed zadovoljno smeška, iako ćemo obojica biti karana od tetka-Mice.

Fiziku i našeg Klatna smo svi voleli jer je sve u vezi s njim i fizikom bilo opušteno i lelujavo, i bez ikakvih posledica da bi na kraju godine neko imao keca iz fizike. 

Filozofiju nam je predavao stari prevejani cinik s dioptrijom svojih naočara koja nam je otkrivala, kao pod lupom, i najmanje sužavanje njegovih zenica pri svakoj ciničnoj izjavi, pa smo ga, jednostavno, i zvali  Cinik.

Posebno je bio ciničan prema devojčicama: 

– Sada će nam dubokozamišljena Mirjana reći zašto je Diogen samog sebe nazivao psom.

Ženama dubokoumna filozofska razmišljanja inače nisu jača strana, pa je i Mirjana pričala koješta, a Cinik je uživao.

– Da li ti znaš od koje grčke reči je nastao naziv za „kinički“, a po tome cinički filozofski pravac? – kinjio je Cinik Mirjanu, ili bilo koju drugu učenicu.

Mirjana, kao ni mi svi drugi, nije znala da na starogrčkom „kinismos“ znači, oponašanje psa.

A Cinik je, kao inteligentan čovek i veliki pas, za sebe znao da je cinik. Valjda je čuo i da ga svi đaci zovu Cinik, pa je, kad god bi to mogao, naglašavao da je upravo i već spomenuti veliki filozof Diogen, kao njegov najdraži lik, bio cinik i da je cinizam filozofski životni stav mnogih umnih ljudi. 

Predvojničku obuku nam je predavao Kundak, jedan od mlađih profesora, ako se mogao uošte nazivati profesorom, jer je inače bio rezervni kapetan, a čin je dobio kroz borbena dejstva u Narodnooslobodilačkoj borbi. Partizan od detinjstva, kakvi su, recimo, bili Boško Buha i njemu slični, a i bio je iz nekih tamo ustaničkih krajeva, pa je i govorio tim ustaničkim jezikom i naglaskom, i to tako glasno kao da je kabinet za predvojničku obuku proplanak u blizini fronta, gde će se uskoro razviti ljuta borba i mi treba hitno da se osposobimo za ubojito korišćenje ličnog naoružanja kako bismo neprijatelju naneli najveće moguće gubitke u materijalu i ljudstvu. Zato se sve moralo raditi na brzinu, jer kad okupator izbije iza brda, a to se moglo desiti svakog trena, šta ko zna iz predvojničke obuke – zna, i šta bude – biće.

Kako smo u kabinetu za predvojničku obuku svi bili muškog roda, ne sećam se više šta su naše devojčice radile za to vreme, predavanje, ako se to što radi Kundak moglo zvati predavanjem, jer je bilo puno običnih narodskih reči iz onog Vukovog rečnika iz hiljadu devetsto i osamnaeste i iz „Crven bana“, pa smo se i mi vremenom oslobodili i istim tim rečnikom komunicirali s Kundakom, što je i u pravoj borbi svakako bilo dozvoljeno, čak šta više poželjno, jer se tako osećala prisnost i veliko drugarstvo među borcima i njihovim starešinama. 

– ’Oćeš li ti, Nikola, danas rasklopiti taj zatvarač, jeb’o ga bog i zatvarač! – grmeo bi Kundak.

– Misliš li ti da će neprijatelj čekati dva dana dok ti rastaviš lično naoružanje, očistiš lično naoružanje, ponovo sastaviš lično naoružanje i budeš spreman da lično dejstvuješ?! Da smo mi tako radili, ne bi bilo sedam ofanziva, bila bi dovoljna jedna da nas Švabo sve pokoka! 

– Profesore, jebem ga ja i zatvarač, ne znam šta se tu zaglavilo, ali se nešto zaglavilo. – rekao bi Nikola natežući oprugu udarne igle zatvarača puške tipa „em četrdeset i osam“, ponosa naše vojne industrije.

– E, moj Nikola, da smo mi u partizanima imali „em četrdeset i osam“, ne bi bilo sedam ofanziva, bila bi dovoljna jedna da pokokamo sve Švabe! A ti tu petljaš oko tako ubojitog oružja k’o neka strina i neprijatelj će te ukokati k’o neko usrano pile. 

Za sam kraj priče o novim predmetima i novim profesorima, ostavio sam, kako sam već rekao, po dedinom savetu, kao poslasticu, profesorku latinskog jezika koju smo od prvog dana zvali Crvenkapica. 

Crvenkapica je te godine u junu završila fakultet, a u jesen je počela da radi u našoj gimnaziji i imala je svega dvadeset i dve godine. Predavala je, pošto je u pitanju latinski jezik, samo učenicima viših razreda, sedmacima, kojima je, odnosno većini njih, falila još samo jedna godina, ili čak i nešto manje do punoletstva, i osmacima, među kojima su neki već bili punoletni i bili su pravi prevejani vukovi. Dobro ste pročitali, ne „vukovci“.    

Crvenkapica je nosila crvenu francusku kapicu, bluzice i suknjice kao da je još gimnazijalka i bila je smerna, tiha, povučena i vidno stidljiva, baš kao neka šiparica. Jedina je od svih profesora svim đacima govorila „vi“, a u kontaktu s muškim učenicima je vidno crvenela, i to jače ukoliko je primerak bio muškiji. Obarala bi tada i pogled i lako se zbunjivala. 

Na sve to, nije mogla nikako sebi da dozvoli da bilo kojeg učenika ili učenicu povredi tako što bi mu, ili joj, u dnevnik upisala jedinicu! Zbog toga je imala neku svoju svesku s našim imenima i u nju je upisivala neke samo njoj znane znakove koji bi na tromesečju, polugodištu ili na kraju godine trebalo da rezultiraju upisivanjem zvanične ocene u dnevnik. 

Nije bila lepa, ali je bila dovoljno lepuškasta i mlada, i, mada sitna, jako lepo građena, tako da je većina muških sedmaka, o osmacima da ne govorimo, maštala da je bar malo po’vata. U našem razredu je u tome prednjačio muški deo literarne sekcije, da ne kažem nas pet već prekaljenih vukovaca seksualne revolucije, koja je upravo bila u punom zamahu. Crvenkapica je osetila da bi joj ovi vukovci rado rastrgali odeću i slatko je poje’li, pa je, kada bi trebalo da se obrati nekom od članova naše literarne sekcije, već u razred ulazila crvena kao bulka. 

Očigledno joj je – za razliku od mog dede – njen deda davao suprotna uputstva za takve slučajeve, pa je mene pri ispitivanju uvek ostavljala za sam kraj, jer je za nju to bila prava mora.

– Tomlekine, danas moram i vas da pitam. Vi ste jedini još ostali neispitani. Da li ste spremni? – rekla bi Crvenkapica kao da se izvinjava, dok joj je lice gorelo u crvenilu.

A ne samo da sam ja bio spreman, celi razred je bio spreman na pravi, danas bi za to rekli – šou. 

Iz klupe sam se izvlačio usporeno, u maniru Džon Vejna i, s prepotentnim i iskezečenim osmehom, trijumfalno bacao poglede po celom razredu. 

– Drugarice profesorko, za vas sam uvek spreman! Vaš jezik poznajem kao svoj.

A razred bi, kao na rimskom forumu, uglas potvrđivao da je to tako i da sam, uopšte kada su u pitanju jezici, uvek vrlo spreman.

– Drugarice profesorko, nemojte gubiti vreme, upišite mu u dnevnik peticu! – rekao bi Bora. 

To bi najviše volela i Crvenkapica, ali...

– Ali, ne može tako, znate, ja moram sve vas da ispitam, pa i Tomlekina.

– Ispipajte ga onda temeljno, kad već morate. – dobacio bi Bora.

Tu je Crvenkapica već bila sasvim pogubljena i, skrivajući pogled, rekla bi: 

– Tomlekine, molim vas da mi kažete kako ste se spremali i šta ste spremali.

– Sve sam spremao. Najviše od svih predmeta volim latinski i to samo zbog vas, jer ga divno predajete, ali mi čitanje, prevod, pisanje i gramatika nekako ne idu. Ostalo sve znam.

         – Pa, šta je to sve ostalo ako vam čitanje, prevod, pisanje i gramatika ne idu?!

– Ja mislim da mi učimo latinski jezik zbog mudrih izreka, a da sve ostalo nije važno jer je latinski mrtav jezik. A sve mudre izreke znam napamet, kao recimo: In vino veritas!

– Ali ne možete tako. Morate znati da čitate, prevodite i pišete i sve druge tekstove, bar one iz udžbenika za vaš razred, kao i gramatiku latinskog jezika, bar onu propisanu za vas. 

– Pisanje, a posebno gramatika mrtvog jezika je potpuno izlišna i važne su samo mudre latinske izreke koje nam je ostavio taj veliki narod. – govorio sam samouvereno i pri tom merkao Crvenkapicu od pete do glave kao onaj pokvareni gladni vuk iz pripovetke o Crvenkapici, zadržavajući pogled napadno i malo duže na njenim grudima.

Tu bi se sad i celi razred uključio u raspravu o značaju latinskog jezika, listom podržavajući moje mišljenje.

– Dobro, šta još znate od mudrih izreka? – predavala bi se već sva očajna Crvenkapica.

– Tera nostra rotunda est.

– To nije mudrost.

– Jeste, jer su Kopernika hteli zbog toga da spale dve hiljade godina kasnije.

– Sve ste pomešali, Tomlekine, Kopernik se zalagao za heliocentričnu teoriju. Tada nije više bilo sporno da li je naša planeta okrugla ili ne.

Od tog trenutka pa do kraja časa celi razred je vodio raspravu s Crvenkapicom oko pitanja planeta u Sunčevom sistemu, a problem je znao da bude prenet i na galaksiju. Kada je zvonilo, Cvenkapica je rekla:

– Ja za danas moram u svoju svesku Tomlekinu upisati negativan znak, a vas bi, Tomlekine, molila da se za sledeći put zaista pripremite.

I do kraja godine su po pitanju ocenjivanja iz latinskog vođene beskrajne rasprave s celim razredom. Oko svakog učenika se debatovalo da li treba da ima negativnu ocenu ili ne. Latinski niko nije učio i niko ništa nije znao, jer smo svi znali da Crvenkapica jednostavno nema snage da bilo kome upiše u dnevnik svoju prvu jedinicu u životu.

 

0

Comments