Slatko od dunje

II priča iz I poglavlja "Udaranje flekica"

Bicikl sam dobio na poklon kada sam položio malu maturu, odnosno kada sam „malo maturirao“ – kako su svi u selu govorili za nas koji smo završili osmi razred osnovne škole a da malu maturu nismo polagali jer je tada, kako smo videli, državna prosvetna komisija bila neodlučna u vezi s polaganjem male mature, pa je Centralni komitet u zadnji čas presekao stvar tako da te godine moja generacija nije polagala malu maturu.    

 

 

Moji ukućani, u ovom slučaju samo žene, jer se moj otac, moj stric i moj teča i dalje nisu nikako vraćali iz rata, koji je odavno završen, a deda je bio na robiji, za uspešan završetak osnovne škole nagradili su me kupovinom bicikla. Time su mi u isto vreme konačno ispunili i desetogodišnju želju da imam svoj bicikl, a ujedno i nabavili stvar koja mi je bila potrebna kao prevozno sredstvo za odlazak u grad, u gimnaziju u koju ću poći najesen. Tako su jednim udarcem ubili dve muve odjednom. 

Od savremenih prevoznih sredstava, u našem selu je u to vreme samo Dunjin tata Milan posedovao auto, doteran iz Šapca, i bila je to još zadugo prva i jedina stvar u selu što se zvala automobil, iako je u pitanju bio „fića“, pa je drug Milan u očima naših meštana bio pravi car, kako su ga i zvali, a nas sedmoro, koji smo imali biciklove, zvali su „veličanstveni“. 

Među prvim veličanstvenima bili su ratar Mirko Derin, zvani Kontraš, i ratar Laza Mančić, zvani Glavčina, obojica predratni zemljoposednici, koji su sopstvene bicikle imali još pre rata. A za vreme rata i posle rata, u doba otkupa, plenidbe, informbiroa i sličnih čudesa, kada je zbog posedovanja tako luksuzne sprave mogla lako da odleti i glavčina, ali ne ona na točku, ovi ratari su svoje bicikle skrivali na tavanu, u podrumu, u trapu, u pušnici i na sličnim mestima, čak i rastavljene u delove. Oba bicikla su, uz sve to, još bila i nemačke proizvodnje, pa je i njihovo skrivanje bilo opasno po život. Ali kada smo Rusima rekli istorijsko „ne“, stvar se potpuno promenila, pa su Mirko i Laza odjednom, vozeći svoje bicikle kroz selo, postali najugledniji građani i njih su prve u selu nazvali veličanstvenima. A obojica su svoje špicnamete dobili po svojim biciklima, jer je Mirko za svoj bicikl uvek govorio „moj kontraš“, a Laza se hvalio kako njegov bicikl ima glavu na zadnjem točku veličine baš kakva je glavčina na točku zaprežnih kola. Kako je i sam bio glavat, čudo je da Laza taj nadimak nije dobio i pre nego što je nabavio bicikl, a možda i jeste. 

A kada su kod nas već mogli da se „na crno“ nabave mantil šuškavac, najlon košulja ili najlonske ženske čarape, a legalno, na kredit ili za gotovinu, da se kupe radio, bicikl i druge takve dotad nečuvene stvari, u veličanstvene su se još upisali, ovim redom: dimnjačar Alojzije Mrduljaš, zvani Žbica, kovač Lajoš Kovač, zvani Zvonce, poštar Joca Babin, zvani Točak i samouki štrojač Idriz Nikolić, koji je nosio špicnamet Bandaž jer je, pored toga što je imao bicikl, posle štrojenja, uglavnom svinja, govorio da stoci stavlja bandaž kao zavoj koji garantuje da uštrojena životinja neće crći od neke infekcije. A, eto, od nedavno sam se i ja, kao novi vlasik bicikla, upisao kao sedmi veličanstveni u selu.   

Kako se vidi, svi vlasnici bicikla u selu imali su nadimke po delovima bicikla. Alojzije je tvrdio da su žbice najvažniji deo bicikla i da bez njih sve ostalo ne vredi ništa, a Lajoš je za vreme vožnje prodorno zvonio zvoncem sa svog bicikla i tvrdio da je zvonce nabavio preko veze, iz inostranstva, i da zato tako jako i prodorno zvoni. Specijalnost mu je bila da, vozeći nečujno trotoarom, iznenada zazvoni nekom iza leđa, na pola metra od njega, pri čemu bi se dotični namrtvo isprepadao. Zvonce je zbog toga dva puta dobio batina, ali nije vredelo. 

Joca je bicikl zvao točak, pa je pola sela prihvatilo da bicikl zove točak, a celo selo je Jocu zvalo Točak. Idrizov špicnamet smo objasnili, ali mnogi, posebno mlađi, nisu znali da li je on postao Bandaž po svojim bandažima na uštrojenim svinjama ili po bandažu na točku točka.

Poučen ovim primerima, ja sam, u strahu da ne dobijem nadimak po nekom delu bicikla, veoma škrto govorio u vezi s bilo čime oko bicikla, posebno izbegavajući da spominjem delove kao što su ventil, štangla, pedala i slično. Ali kako sam jedini imao bicikl s dinamom i svetlom napred i pozadi, na blatobranu zadnjeg točka, ubrzo su mi ipak priheftali špicnamet, i to Žmigavac. Sada su, za nepogrešivu identifikaciju, u selu za mene govorili:

„Pa, znaš, onaj mali Reperov! Ta, onaj mali Žmigavac!“            

Nije vredelo ni što sam, odmah čim sam primetio da su me prozvali Žmigavac, demontirao i dinamo i prednje i zadnje svetlo. I, pošto se tu više ništa nije dalo učiniti, ubrzo sam i dinamo i svetla vratio na svoja mesta, samo zbog lepote bicikla, dok svetlo nisam više uključivao ni noću jer sam bio besan na njega, posebno na ono na zadnjem blatobranu. Plašio sam se i da mi uključeni dinamo vremenom ne odere skroz desnu stranu spoljašnje gume na prednjem točku jer ju je derao samo na tom mestu, čim bih ga uključio. Na kraju, niko nije ni imao svetlo na svom biciklu, a da sam znao da ću postati Žmigavac tražio bih od mame da mi kupi bicikl bez svetla.

U kupovinu bicikla, u Rumu, pošli smo ja i moja mati. Obišli smo sve radnje u kojima su se prodavali bicikli, a najviše mi se svideo jedan sportski. Ne koče se svi bicikli preko pedala, lanca i glave zadnjeg točka, već su im i prednja i zadnja kočnica ručne, preko sajli. U tom slučaju to je bio „sportski bicikl“. Ali ono za čim sam ludovao bilo je cik cakanje zadnje „trkaće“ glave sportskog bicikla u vožnji kada prestanete da vrtite pedale! Međutim, takav bicikl je bio gotovo dvaput skuplji od običnog, pa sam na cik cakanje sportskog bicikla morao da čekam još četiri godine, odnosno dok ne položim veliku maturu.   

Tako smo mama i ja kupili najjeftiniji bicikl koji se mogao naći u Rumi. Bio je ruske proizvodnje, s uputstvom za upotrebu na ruskom jeziku, kao da nam je on bio maternji, jer smo se u međuvremenu opet pomirili s našom braćom Rusima, što je sasvim normalna stvar u svakoj porodici. Mislim na više puta ponovljenu svađu na krv i nož i mirenje uz grljenje, ljubljenje i suze, posebno kad je u pitanju slovenska, pa još i primitivna rodbina.

Moj „velosiped“ iz Harkova nije bio ni sasvim ružan. Imao je prihvatljivu zelenu boju, a bio je stamen i jak, širokih guma, kao što je široka i ruska duša. Zbog toga je išao teže od svih drugih bicikla, ali, sve u svemu, bio sam prezadovoljan, a to zadovoljstvo je polako prelazilo i u pravu sreću jer, konačno, to je bio moj prvi, tako dugo željeni bicikl.

Kada smo izašli iz radnje, video sam da mama nije znala, pošto nije blagovremeno razmišljala, kako ćemo se vratiti u selo, jer bicikl nije mogao da se unese u autobus! Kao i ja, i ona je danima bila uzbuđena već od pomisli da ćemo u kući imati bicikl, pa nije razmišljala o detalju koji se ticao našeg povratka. Dede nije bilo da joj kaže šta bi je moglo snaći, a tetka i baka nisu ni mislile da o tome treba misliti. Ja sam se potajno nadao takvom ishodu jer sam imao želju da što pre sednem na bicikl, čim ga kupimo, i dojurim s njim kući, pa sam mudro ćutao jer prerano otvaranje teme o prebacivanju bicikla u selo donelo bi ko zna kakvu varijantu njegove kupovine. Najverovatnije bismo poveli nekog starijeg iz sela, pa bi taj dovezao bicikl kući, a ja i mama bismo se vratili autobusom. A od same pomisli da će neko pre mene sesti na moj prvi, i to ganc novi bicikl, dizala mi se kosa na glavi jer sam čvrsto odlučio da moj bicikl niko nikada neće smeti da vozi sem mene. Još ranije mi je deda govorio, ne znam kojim povodom, ali sve dedine pouke su mi ostajale urezane u glavi za celi život, da se nikome i nikada ne pozajmljuju samo tri stvari: žena, penkalo i bicikl. Ženu i penkalo još nisam imao, a možda bih ih, i ženu i penkalo, nekom koga jako volim i pozajmio, ali bicikl, koji sam tako dugo sanjao i do kojeg sam došao tako što sam celih osam godina morao ići u školu, ne dam nikome! 

„Šta ćemo sad?“, rekla je mama tako zatečeno kao da se velikonuždno uneredila nasred ulice, pred tolikim nepoznatim varoškim svetom.

Ja sam čvrsto držao volan bicikla obema rukama, rešen da ga ne ispuštam do kuće, i pravio sam se da ni ja nemam nikakvu ideju u vezi s povratkom u selo, pustivši mamu da se dokraja uveri u bezizlaznost situacije. A kada je i treći put, potpuno uspaničena, rekla: „Šta ćemo sad, sine moj?!“, sasvim mirno sam joj odgovorio:

„Pa, ti ćeš na autobus, a ja ću morati da odvezem bicikl kući. Zar ne?“

Znala je da umem dobro da vozim bicikl – učio me je tome lično naš kovač čika Lajoš, zvani Zvonce – ali da ga već prvi put vozim na tako dalek put mami je izgledalo nekako strašno. Nastojao sam da preterano ne insistiram na tome jer sam znao da drugačije ne može biti i rekao sam joj još samo ovo:

„Mama, svi znamo da sam bicikl dobio baš zato da na njemu, kada god je to moguće, odlazim u Rumu i vraćam se nazad kada tamo budem išao u gimnaziju, a to će se dogoditi za manje od dva meseca. Zašto sada ne bih probao kako izgleda takav put i koliko mi tačno treba vremena da ga pređem? Znaš da dobro vozim bicikl i mislim da ću za približno sat vemena biti kod kuće!“

Mamu sam ispratio na autobus, uveravajući je da će sve biti u redu, ali ona je u njega ulazila kao da se otiskuje na Novi Zeland i kao da više nikad, čak i ako preživi, neće videti svog sina jedinca, a koji je kosmonaut i koji sada, kao prvi čovek, ide u svemir. A bilo joj je poznato da Lajka nije preživela.

Ispostvilo se, međutim, da ta naizgled jednostavna stvar i nije bila tako daleko od mamine fantazmagorične vizije. 

 Od centra Rume do raskrsnice s autoputem koji se zvao „Bratstvo-jedinstvo“, a koji je upravo bio izgrađen između Beograda i Zagreba, ima pet šest kilometara i vožnja na tom pravcu je prošla da lepše nije moglo biti. Ostvario se najzad moj „velosiped-drim“, rusko američka kombinacija u kojoj, vozeći ruski bicikl po prašnjavim sremskim putevima, nezaustavljivo hitam u američki standard i niko na ovoj planeti nije bio srećniji od mene.

Rusko američke kombinacije će se, inače, kasnije pokazati kao najbolja rešenja za štošta, posebno po pitanju letova u svemir, ali i koječega na zemlji, kao što su, recimo, ratovi. 

Poduhvat da vozim bicikl šesnaest kilometara, koliko ima od Rume do moje kuće, učinio me je pred samim sobom nekako značajnim, i znao sam već tada da ću kasnije, hroničnim opisivanjem svojih podviga i avantura, prevazići dedinu prognozu da ću postati samo hroničar. Moja dela će nadmašiti Londona, mislim na Džeka, Maja, mislim na Karla, ili Hemingveja, a tu mislim da znate na koga mislim. 

Međutim, posle raskrsnice s autoputem Bratstva i jedinstva sve je krenulo nekako naopako, uopšte, kao i sve posle bratstva i jedinstva. A valjda sam i sâm, u želji za avanturama neviđenih razmera, koje ću kasnije opisti u „Pričama jednog gimnazijalca genijalca“, doprineo da ova poduža vožnja biciklom zamalo dobije baš takve razmere. 

Već na prvom kilometru posle brtastva i jedinstva, na nepreglednim poljima koja su pre rata bila vlasništvo vlastelina Šandora Fišera, proleteri s narodnog poljoprivrednog dobra iz Sremske Mitrovice, u čijem su sada vlasništvu bila ova polja, baš pre nekoliko sati su zapalili strnjiku posle kosidbe žita. To Šandor nije nikad radio, ali ovima je, valjda, ostala navika iz rata, kada su palili žito i pre kosidbe. Spadalo je to tada u herojsko delo, pri čemu se ponekom paliocu čak i moglo desiti da se dobro oprlji jer slama zrelog žita gori kao benzin i ne meša se u ideologiju, to jest ne bira koga će i šta zahvatiti. A narodu je tada bilo rečeno da je cilj takvih opasnih akcija odvažnih proletera da okupator ostane bez ’leba, pa da, tako gladan, bude lakše potučen, ili da sam ode trbuhom za kruhom, naravno iz naše zemlje, jer tu ’leba više nema. Međutim, okupator je imao ne samo ’leba, već i kolača, ali je narod zaista ostao gladan i masovno je bežao u partizane gde se još mogla naći poneka korica. Ja mislim da je to ustvari i bio cilj, ali nemojmo stvari generalizovati i širiti takve ideje, već uzmimo to samo kao moje lično mišljenje, na koje, valjda, danas, u ovoj demokratiji, imam pravo.

Pošto se Fišerov salaš, kako ga i danas zovu, proteže kilometrima, sve do Jarka, a kako u Sremu vetar uvek svim biciklistima, ma u kom pravcu vozili, duva u lice, nikad u leđa, nagutao sam se dima, a po licu i celom telu bio sam prekriven gareži i pepelom kao da sam bio retki preživeli stanovnik Pompeje one, sedamdeset i devete godine posle Hrista. Kako od dima nisam dobro video kuda vozim, pronalazio sam sve same najveće rupe na putu, kojih je, hvala Bogu, i onda bilo gotovo toliko kao i danas. A nekoliko puta sam, pred samim Jarkom, sletao u jarak kraj puta. Da se dim razlegao do Jarčine, – kanala koji se kod Jarka uliva u Savu, a kojeg su na tom mestu iskopali još mladi Rimljani, stari nisu bili sposobni za tako naporan rad, a mladi Rimljani su sve radili temeljno, pa je i Jarčina duboka kao kanjon – verovatno bih upao i u nju, pa sve ovo uopšte ne biste ni čitali, što bi, sve u svemu, ipak bila najmanja šteta. Ali, ono što je najgore, tu deonicu je trebalo da pređem za tridesetak minuta, a ja sam se svojim harkovskim velosipedom vozio više skoro dva sata, gotovo kao da sam išao peške.

Onda mi se u Jarku probušila zadnja guma. Ne verujem da su Jarčani namerno posuli put rajsneglama i šuneglama jer u Jarku, daleko manjem selu od našeg, nije bilo nijednog veličanstvenog, to jest tamo niko nije imao bicikl. Međutim, znalo se da su naših šest veličanstvenih relativno često tuda prolazili biciklima za Rumu, jer ići preko njiva ipak je bilo daleko teže i dalje. Kako bilo da bilo, ja sam, kao sedmi veličanstveni, već na prvoj vožnji kroz Jarak najeb’o. Pričalo se o takvom bušenju guma u Jarku odavno, ali ja, onako zagaračen i ošamućen od dima, nisam mogao toga ni da se setim, a kamoli da opazim šuneglu na drumu. To sa šuneglama je, inače, jedan od bezbrojnih lepih, starih naših običaja u Sremu, i on nije zasnovan ni na kakvoj netrpeljivosti ili, Bože sačuvaj, mržnji bilo koje vrste, kao što je to danas, na primer, veoma rasprostranjeno u daleko širem regionu. Bile su to tada naše obične sremačke doskočice i zajebancije. Za bolje, ali ni za  gore, nismo znali. 

Tako sam kroz celi Dobreč, jednu od tri velike šume u našem ataru, a koja se prostirala od Jarčine sve do naše kuće, morao svoj novi bicikl da guram.

U selu se već raširila vest da malog Reperovog, onog Marka, unuka Marka Reperovog, tada još nisam bio Žmigavac, nikako nema iz Rume. A rekla je njegova mati, koja je autobusom došla još pre tri sata, da je Marko iz Rume krenuo novim biciklom kojeg su, ona i on, zajedno kupili još oko tri sata popodne. Eno, mati sada za sinom čupa kose i hoće da se ubije. Okupio se silan narod pred kućom, žene su tešile moju majku i držale je da ne skoči u bunar, ili da se ne obesi na tavanu ili u pušnici, a muški su odlučili da dvadesetak muškarčina u najboljim godinama, pri najvećoj snazi i ne tako moćnom razumu, krenu prema Rumi i u širokom pojasu uz rumski drum pokušaju da me, idući mi u susret, pronađu, jer će uskoro i mračak.

Pošto sam ja kući došao kroz šumu, odnosno kako sam došao iz nepredviđenog pravca – kao onomad ona davna oslobodilačka mađarska vojska, tamo negde hiljadu devetsto i petnaeste – kroz zabran za svinje u našoj avliji, a ne od šora, gde su i mene svi očekivali, mimoišao sam se sa ovim pretraživačima rumskog drumskog pojasa. Tada nije bilo ni govora o nekakvim mobilnim telefonima i sličnim čudesima i pretraživače rumskog drumskog pojasa više niko nije mogao zaustaviti.

O susretu s majkom, tetkom i bakom – a izgledao sam crn i izmučen kao da su me nekoliko puta provlačili kroz tesan odžak gore-dole – neću ovde ni da pripovedam jer bi priča bila srceparajuća, a to mi nije cilj. Isto tako, neću da pričam ni o susretu mojih žena, kako sam sada, u odsustvu dede, zvao moju mamu, moju tetku i moju baku, s dvadesetak muškarčina koji su se iz potrage vratili te noći oko ponoći, a izgledali su kao da su ih sve zajeno po mraku nekoliko puta provlačili kroz tesan odžak dole-gore, pošto su prošli i kroz zapaljenu strnjiku na Fišeovom salašu i stigli sve do Bratstva i jedinstva, gde su odustali, jer su lipsali, kao što su inaće općenito svi lipsali od bratstva i jedinstva, pa su krenuli nazad, u selo, neobavljena posla. Ta priča bi bila kožeparajuća, a, rekoh, nikako mi nije cilj da vaše veselje, dragi čitaoci, imalo i na bilo koji način upropastim.

Srećom, ova gospoda seljaci su bili džentlmeni, pa smo moje žene i ja, kao nejač, dobili samo lakše bubotine i pliće ogrebotine.

Pijani biciklovi 

 

Još smo u bircuzu, zora se plavi,

pijanima, ženske su nam u glavi,

i izmišljamo ludorije, baš veselo,

šta bi ko vol’o da je njegovo telo.

 

„Ja bih dao svog sveta sve novce,

da sam na ženskom biciklu zvonce,

pa da me puno žena stalno cima!“

reče, petljajući jezikom, naš Sima.

 

„Meni paše“, doda Brica, i ta šala,

„da budem ženskog bicikla pedala,

pod suknjicu bi svakoj ženi virio,

valjda bi se onda nekako i smirio.“

 

A Joca će, i ispade to dobar vic:

„Vol’o bih biti ženskog bicikla sic,

stajao bih stalno uspravan i krut,

sve snažniji i veći što je duži put.“

 

Pijan čovek ima takve ideje lude,

i još je neko bicikl hteo da bude,

isto ženski, o, neobične li stvari,

kad se ispod stola diže Pera stari.

 

„Kakvi su vam to idiotski snovi,

svi bi da budete ženski biciklovi?“

pobuni se on, u piću drugar naš,

kaže: „Ja bih bio samo muški baš“.

 

„Zašto muški, objasni nam Perice?“

zagledasmo se u njega netremice.

A on će: „Pa, da stanem na štangu,

i u sobu Kaji uđem kroz firangu.“