Piše: Goran Sručić

Sve to se odvija tako što dolazi do zakonske obaveze upotrebe službenog jezika i pisma na teritoriji novonastale države. Ubrzo potom dolazi do ekspanzije jedne vjerske zajednice nad drugim. Po pitanju zapošljavanja favorizuje se većinska državna zajednica bez obzira na obrazovne i kurturološke prednosti manjine  

Posle događanja naroda u socijalnom društvenom odnosno državnom uređenju, i nastankom tranzicijskog procesa, dolazi do raspada dotad poznatih država stvorenih posle I svjetskog rata. Posle svakog rata gube se jedne a nastaju druge. Pomeraju se granice već postoječih država, ili se iscrtavaju nove. A da li se sve to radi baš onako kako je želja pripadnika određenih grupacija ili naroda zatečenih na nekoj teritoriji. Niko ne postavlja pitanje da li pobednik zaista zaslužuje da upravlja dodeljenom teritorijom.

Tiha asimilacija 

Tako jedna populacija ne svojom voljom, već voljom moćnika mora da prihvati život u novonastalim državnim tvorevinama. Samo nastavak života dovodi do lomova, kako psiholoških, tradicionalnih, socioloških, tako i identifikacionih. Neki se odlučuju na migraciju u novonastale tvorevine, a neki na opstanak na vekovnom ognjištu svojih predaka bez obzira na sve naknadne posledice. Samo takve odluke imaju za posledicu takozvanu tihu asimilaciju. Sve to se odvija tako što dolazi do zakonske obaveze upotrebe službenog jezika i pisma na teritoriji novonastale države. Ubrzo potom dolazi do ekspanzije jedne vjerske zajednice nad drugim. Po pitanju zapošljavanja favorizuje se većinska državna zajednica bez obzira na obrazovne i kurturološke prednosti manjine. U toj sferi se još više polarizuje razlika. Obrazovaniji moraju raditi na nižim kvalifikacijskim mestima za manju platu. O tradicijskim odnosima više se ne vodi računa već počinje šutnja i prikrivanje u javnom iskazivanju. Govor u javnosti poprima onakav oblik kakav je zakonski formuliran za potrebe većine.

Ponižavaju sami sebe

Asimilacija teče dalje kroz mješovite brakove gde obavezno manjinski ego gubi bitku nad večinskim. Samim tim identifikacija manjina se povlači do potpune ilegale. Neki počinju da se ponašaju ko večina i samim tim gaze svoj identitet. Samo takvo ponašanje dovodi do toga da ponižavaju sami sebe zbog toga kakav će dojam ostaviti na okolinu. To ide toliko daleko da manjina ubeđuje samu sebe da je pripadnost većini prirodna i potpuno potvrđena samim tim što se razlike nipodaštavaju u svakodnevnom životu. Niko ne misli na zakonske norme jer one su i onako mrtvo slovo na papiru. Sve konvencije o manjinskim pravima ratifikovane nemaju nikakvu važnost. Čak sve postojeće političke stranke ne pokazuju bilo kakvu zainteresovanost za inplementaciju istih, a samim tih i poštovanje samih ustavnih načela o manjinskim pravima.

Samo nepoštovanje manjine dovodi do psihoške depresije koja se manifestuje nevoljnim i apatičnim radnjama među većinskim življem. Kod nekih se javlja želja za još većim napredovanjem u obrazovnim segmentima. Takav stav dovodi da manjina sama sebe dovodi u inferioran – napredan položaj u odnosu na većinu koja se oseća ugroženo i svim silama nastoji da potčini ionako već dotučenu manjinu, većim napredovanjem u obrazovnim segmentima. Tada dolazi do obrazovnog i odgojnog konflikta. Sa još većim znanjem asimilacija se može trenutno zaustaviti. Kako sve ide ka tome da se u večinski narod privuku neobrazovane i sklone okretanju osobe, dolazi do zamiranja identiteta manjina. Čak pojedini pripadnici nazovi manjine podkazuju i ćak kako se kaže "bacaju klipove" pojedincima koji pokušavaju na mala vrata zaštititi i pokazati pripadnost manjini.

U posebnim slučajevima čak se asimilacija toliko uvukla da se na samom kraju životnog bitisanja otkriva pripadnost manjinama. Tu se gubi svaki smisao multikulturalnog poimanja vrednosti. Sve ide ka stvaranju etnički čiste sredine poput težnje četrdesetih godina prošlog stoljeća. Tako medijska euforija i agresivnost na svim poljima života dovode do totalne tihe asimilacije jedne manjinske zajednice na postojećim prostorima.