Bez pozitivnog mišljenja i karakteristike nisi imao prolaz u više obrazovne intitucije koje si želeo. Nisi mogao tako lako završiti školu ako si nevaspitan i nepoštuješ način pračenja i ličnosti profesora predavača      

Danas kad svi pričaju o dualnom obrazovanju i uvođenju digitalne tehnologije u obrazovne intitucije posle razgovora sa prijateljicom koja već 40 godina radi u obrazovnom sustavu ponukalo me da iznesem njene reči iz samog naslova kolumne. Pitam se ko je u krivu, a ko u pravu.

Ujedno kao visoko obrazovana osoba setio sam se dogadjaja iz mojih studentskih dana kad sam izašao sa predavanja na fakultetu prolazio sam posed svoje osnovne škole. Ispred škole je rukometno igralište sa delom za atletske discipline. Vidim tada mog razrednog starešinu u to vreme direktora škole, koji tog dana menja nastavnika fizičkog vaspitanja. Direktor je svojevremeno bio nastavnik fizičkog vaspitanja, inaće završeni DIF-ovac. Od napuštanja te škole prošlo je 7 godina. Duva direktor u pištaljku ali uzalud po grupu đaka. Niko ne obraća pažnju na njegovu nervozu i bes. I kako vreme prolazi sve jače i više duva u pištaljku, meni dođe do smejanja. Niko od đaka ne daje 5 para što je pred njima direktor škole. U jednom trenutku me primeti i da voljno đacima, i priđe ka meni. Pita me: „Šta se smeješ?“. Malo se primirih i odgovorim: „Gledam šta ti rade ovi klinci, i setim se kako si nas tukao ko volove, a ovima ne smeš ni uši da izvućeš“. Na to dobih odgovor od direktora škore: „Ali zato sve vi postali ljudi, a pitanje je šta će postati od ovih huligana, koji misle da su bogom dani“.

I danas kad je prošlo 40 godina i svega što preturismo u međuvremenu kao reforme obrazovanja, dolazim do potvrdne konstatacije tog mog razrednog starešine. Posmatrajući ponašanje dece i roditelja ispred škole bilp koje škole vidim ono što je moja prijateljica izrekla u naslovu. Nastavnici i profesori izgubiše poštovanje i roditelja i dece. I opet se setim priče moje babe i oca i majke, kako je nekad bio važan profesor na ulici grada. Svi su morali da mu se jave sa poštovanjem. Nije bilo ni pod razno da roditelji napadaju njih. Od njihove ocene je zavisilo da li češ biti rabadžija ili učeni čovek. Međutim pri kraju 70–tih godina uvođenjem psihologa i sociologa u škole gubi se poštovanje prema obrazovnom kadru. Prelazak na „Šuvaricu“ dovodi do degradiranja radnika u obrazovanju, jer tada počinje da se traži način manipulisanja roditelja, koji teže da njihovi naslednici imaju zvučne diplome. Od 88 i visoko školstvo gubi ugled na svetskom nivou. I onda kobne 90-sete.

I kako sad obuzdati nevaspitanje. Vrli novi psiholozi govore o hipeaktivnoj, ja bih rekao bezobraznoj deci koja nemaju obzira ni poštovanja ni prema kome ni prema čemu. Onda se setim šibe, pruta, ruke, čoškova, ukora, kazni. Danas svi to pravdaju pravima deteta. Znači da je ocena kao vaspitna mera izgubila svaki smisao. Bez pozitivnog mišljenja i karakteristike nisi imao prolaz u više obrazovne intitucije koje si želeo. Nisi mogao tako lako završiti školu ako si nevaspitan i nepoštuješ način praćenja i ličnosti profesora predavača. I opet priča starijih kako je učitelj imao „mirka“ šibu ili tanki prut kojim je zavodio red i disciplinu u učionici. Danas vrli roditelji ispunjavaju sve svojim mezimcima i tolerišu bilo kakvu drskost svojih naslednika.

I onda se setim starih profesora koji rekoše: „kad dete uhvati za kvaku vrata učionice znam kako je vaspitano“. Roditelji danas ne dozvoljavaju bilo kakav prigovor profesora. O psiholozima u školama imam loše mišljenje. Velika je greška njihovo uvođenje u škole. Time su samo doveli do degradacije poziva profesora i nastavnika. Država je njihovim zapošljavanjem u škole rešila veliki broj boji se nagomilao na biroima za zapošljavanje i doprinela popuštanju obavezne stege na časovima. Njima je sve opravdano samo da ne utiče na jadnu (gadnu) narav deteta.

Takođe krajem 70-tih i početkom 80-tih zbog takozvanog modiranja dolazi do ukidanja obavezne jednoobrazne uniforme u školama. To dovodi do toga da su djaci bolje i kvalitetnije obučeni od obrazovnih radnika. I sam izgled dovodi do toga da učenici ne uvažavaju profesore i njihov rad. U sadašnje vreme se sve plača. Ko ima novac ima moć. Vaspitanje nije bitno. Tata i mama mogu sve da kupe svojim zvezdama...

I tako sve u školama gubi smisao. Samo se pitam kuda sve ovo vodi. Sve manje znanja, čak i onog osnovnog i obaveznog nestaje sa svakom novom reformom obrazovanja. I onda se pitamo šta je gore iz naslova ove kolumne.