Nalazim se u jednoj oronuloj kući. Ona jest vani bijela ali je žbuka dosta otpala ali ne toliko da bi bilo sumnje da se radi o bijeloj kući. Uredu neka je bijela, to mi ne smeta ali mi smeta što su prozori tako visoko pod samim krovom. Pomišljam da vlasnici koji su je gradili i nisu baš voljeli ljude. Jer inače zašto bi prozore postavljali tako visoko? Da ne vide druge ljude ili da drugi ljudi ne vide njih? Pa nije mi baš drago što se nalazim u toj kući i to još spavam u krevetu. Doduše krevetnina je čista ali namještaja u sobi gotovo da i nema. Možda su vlasnici siromašni pa to im i ne bih trebao zamjeriti a kamoli reći. Čujem ja njih kako razgovaraju u kuhinji i piju kavu.  

            

 

Možda i nisu tako loši ljudi kad su me primili na konak. Bez ikakve sumnje je to da sam bio jako umoran i da mi je ovo spavanje bilo  potrebno. Samo nikako mi nije jasno kako sam upoznao ove ljude? Ulaze u sobu žena i muškarac i provjeravaju spavam li još. Pretvaram se da spavam, držim zatvorene oči i duboko dišem. Da bih bio uvjerljiviji mrmljam ne bi li se sažalili nad mnom ako imaju loše namjere. Smiju se, dobro je mislim ja i okrećem se na drugu stranu a oni izlaze.

Osjećam jak miris benzina i udišem ga punim plućima. Dobro je, dobro je mislim u sebi. Ne moram da se upoznajem i možda čak raspravljam sa nepoznatim ljudima. To je samo san jasno mi je a nalazim se u bakinoj kući. Miris benzina je taj znak. Volim miris benzina a ovdje ga ima u izobilju. Ulazi moj djed i loži vatru. Ugodno je toplo. Opet se pretvaram da spavam ne da bih izbjegao razgovor s djedom već da bih porazmislio malo o snu. Poslije razgovora sa djedom to ne bi bilo moguće jer je on malo podrugljiv a i san se brzo zaboravi. A zašto mi je važan taj san? Pa naravno jasno mi je da je to zbog Ivke. Prema snu je očito da sam zabrinut zbog Ivke a nekih velikih razloga za zabrinutost nemam. Ivka nije loša djevojka a nije ni ružna. Nije ljepotica sa holivudskih ekrana ali stvarno nije ružna. Ljepotica iz američkih filmova u ovom selu nema a kako ih i može biti u malom slavonskom selu. Šta bi one ovdje radile? Ne bi valjda muzle krave a to rade ovdje i djevojke i snaše. Ne bi one nikad ni pristale da muzu krave, mislim naravno na holivudske ljepotice. Vrištale bi i greble ako bi ih neko na to prisiljavao. Ivku niko ne prisiljava i ona se čak i smije kad muze krave. Meni je rekla da voli to. Ja baš ne vjerujem da netko može voljeti mužu krava. Možda se ona meni podsmijeva jer ja studiram u Zagrebu ekonomiju. Jer ove seoske djevojke misle da su gradski dečki mekušci i dosadni. Nikada ne podvriskuju i ne nose nakrivljene šešire. To je ipak samo moja pretpostavka jer mi Ivka nikada nije rekla da ne voli gradske dečke. Stvarno mi nikada to nije rekla. Ala sam ja glup i kako nezrelo razmišljam. Ivka ide u srednju poljoprivrednu školu a za smjer je nisam pitao. Stvarno nije ružna djevojka to niko ne može reći. Nije visoka već je srednjeg rasta. Ima smeđu kosu i iste takve oči a nosi šiške skoro do obrva. Na te njene dugačke šiške neki zbijaju šale u selu a meni se baš dopadaju. Ljutim se kad pričaju o njenim šiškama ali ona ne, ona se samo smije. 

„Došlo pismo iz Bosne da se šiške ne nose a ja nosim pa nosim pa se sve ponosim“. To je pjesma koja se ovdje u selu pjeva doduše jako rijetko a i to je Ivkina najdraža pjesma.

  Ustajem a u kuhinji me čeka crna kava. Baka kaže da čuje da sam se probudio i da se po krevetu meškoljim. Ustvari čuje se stari drveni krevet koji škripi. Ali udoban je nema šta. Pijem kavu i dalje nastavljam razmišljati o Ivki. 

„Nešto si zamišljen jutros“, kaže baka.

„Brinem se za ispite“, odgovaram. 

Ivka ima lijepe noge i to ona zna pa nosi malo kraće suknje. Nije to jako kratko ali bi mogle biti malo dulje. Kad sjedi prekrsti noge pa joj se ponekad vidi jedno ili oba koljena pa čak i dio butine. Ivka ne puši i ne pije kavu, kaže da to ne voli. Kaže da voli čokoladu i tortu. Čokolada u redu i ja je volim, ali tortu? Tortu nikako ne podnosim. Više volim sitne kolače. Ivka stanuje na drugom kraju sela ali to nije problem. Često tuda prolazim jer idem u naš vinograd. Ne volim baš da kopam vinograd ali u zadnje vrijeme sve više pomažem baki i djedu jer su već stari. Ivka mi kaže da mi lijepo stoji motika na ramenu i smije se. Nije baš duhovito ali ja to odšutim. A ne, ne muze Ivka kravu svaki dan već pomaže majci ponekad. Najviše je vidim u bašti kako plijevi. Uvijek mi mahne rukom kad prolazim.

Popio sam kavu pa izlazim u dvorište. Doručkovat ću malo kasnije iako me baka nudi. Lijep je danas dan iako je hladno. Sunčano je i vedro. Pas me dočekuje veselim lavežom i mahanjem repa. Draga je to životinja. Kokoši su svuda okolo, čeprkaju.Uglavnom sve kokoši su različite po boji a pjevac je crven. Pitao sam djeda zašto i kokoši nisu crvene kao pjevac a on se poče smijati. 

„Ti Tomislave svašta pitaš pa stvarno ne znam šta da ti odgovorim“

Trave još ima po dvorištu i bašti iako je duboka jesen. Čak izgleda lijepo, čak i ljepše nego ljeti. Djed je to dobro pokosio. Lišće je skoro potpuno otpalo. Ipak ima ga još pomalo na drveću i voćkama pa pitam baku zašto nije sve lišće opalo dole.

„Neka opada kad mu se sviđa“, reče mi baka. 

Svinje jako grokću i cvile. 

„Treba da ih nahraniš“, kažem djedu. 

„Ovogodišnje svinje su stalno gladne, nahranio sam ih ali opet skiče. Nikad nisam imao ovakve svinje.“

„Dobro je da su gladne a to znači da su zdrave“, kaže baka.

„Idem da obiđem vinograd“, kažem djedu.

„Znaš šta Tomo? U ovo doba ga i ne treba puno obilaziti“, reče. 

Ipak odlazim u vinograd. Dvije kuće prije Ivkine zaustavlja me Zvonko. On je stariji od mene puno, možda 20 godina i ima ženu i puno djece. Kažu za njega da voli da popije. Nisam ga vidio pijanog ali da voli da pjeva to je sigurno. Ja sam to primjetio ali drugi o tome ne pričaju. Zanimljivo. Zvonko me zove da probam njegov kulin i čvarke. On mi je i dalji rođak. Kulin mu je prva liga a i čvarci nisu loši. Zvonko me nudi rakijom ali ja je baš i ne obožavam ali popijem jednu čašicu da se ne ljuti. On za to vrijeme popije tri. Njegova žena me nudi kompotom od kajsija. Ni to nije loše ne mogu reći. Ivka nema velike grudi ali nisu ni male.  Ne vidim je u dvorištu a Zvonko o njoj ništa ne priča. A iz Zvonkove kuće Ivkino dvorište se skoro i ne vidi. Vidi se samo jedan krajičak. 

„Idem u vinograd“, kažem i ustajem, a Zvonko se čudi. 

„Tko danas ide u vinograd?“ reče mi Zvonko, ali dodade, „Otiđi neće ti škoditi malo šetnje“.

Ivke nema u dvorištu pa me to čudi jer je nedjelja. U školi sigurno nije jedino u crkvi. Nikad je nisam pitao ide li u crkvu. Mogao bih svratiti ali neću. Njena majka Štefica se nekad malo smijulji ili se meni tako čini. Nema naprijed jedan zub ali je čista žena ne mogu ništa reći. Počasti ona mene nema šta. Krvavice imaju dobre a sir im je izvrstan. Ivka mi uvjek donese sira. Neću danas ići kod njih već produžujem za vinograd.

Put za vinograd, pa to je prava divota. Ima malo blata ali ja biram travu. Ima tu brežuljaka a ima i bagrema i lipa. Nađe se i pokoji hrast. Vinograd je u redu i vraćam se. U Ivkinom dvorištu opet nikog nema. Lijepo je u polju ali nema mirisa benzina. Djedina i bakina kuća nalazi se pored benzinske crpke. A to mi se baš sviđa jer jako volim automobile. Djed i baka nisu baš oduševljeni što su baš tu izgradili benzinsku crpku. Boje se požara. Sutra se vraćam u Zagreb. Baka me obavještava da će me susjed traktorista odbaciti do autobusnog kolodvora. Rekao sam već da jako volim automobile. Naročito cijenim BMW a volim i Renault. Ivka mi je jednom rekla da voli Toyotu, kakav iščašeni ukus , smijao sam se. Za Toyote su skupi rezervni djelovi a to Ivka ne zna. Rekao sam joj to ali je to ona odšutila. Ivka svom psu daje puno kostiju i krumpira. Rekao sam joj da to nije dobro za zdravlje psa. 

„Ne dajem ja toliko puno kako ti misliš!“ odgovorila mi je. Ivka svome psu daje i grah a ja sam rekao da psi od graha dobijaju plinove i da ja svome psu u Zagrebu nikada ne dajem grah. Ivka opet ništa nije rekla već se samo smijala.

 

  Opširnije u mjesečniku Hrvatske novine broj 46 u pdf i tiskanom izdanju stranica 20