Jedna od najlepših na svetu, brza i divlja, nekada je spajala, a sad razdvaja iste narode. Eh, kad bi mogla, ispričala bi svetu najlepše i najtužnije priče. Drina pamti i srećnija vremena, kad su se u njenim mirnim plićacima deca igrala, majke prale veš, a zaljubljeni tiho šaputali. Tada je ona bila spokojnija, ljudi su je poštovali, divili joj se. Njena duša se često ogledala i spajala danju sa Sunčevim zracima, dok je noću prkosila Mesecu, nadmetala se i uzdizala u svojoj lepoti. Tako je to bilo, sve dok ljudi nisu postali zli. Ratovi, ubistva, bolesti, sav otrov i otpad bacahu u reku.  

 

 

Poznanstvo

Velika apatija i tuga zavladaše svetom. Sve se izopačilo i umrtvilo, pohlepa uzela maha, činilo se da ljudi postaju robovi novca i slave .Otuđili se jedni od drugih, pa ni i najrođeniji ne haju za nečiju muku i nevolju. A nje je bivalo sve više i više.

Gledao to naš Otac i pitao se, kako da Oboži taj i takav ljudski rod, nesavršen i izgubljen, a u isto vreme veličanstven i jedinstven.

–Anđeli moji, vreme je da pronađete mesto na Zemlji, gde će dve duše da se dodirnu, da se spoje, i pokažu da je ljubav, ta najjača sila i pokretač svega što sam zamislio – pobedila. Svaka, pa i mala promena, može da naraste, nabuja, vreme je, pravo je vreme da svako dobro uzleti i probudi se, raširi svoja krila i ohrabri svu moju decu.

–Eno, vidim reku, brzu, najbržu, Drinu. Divlju i nepokole- bljivu, opasnu i nabusitu. Tu će dvoje nepoznatih ljudi otkriti svoju sreću i objaviti svetu da se bliži čas kad će svi ljudi moći da otkriju i slave Spasitelja u sebi.

Anđeli raširiše svoja nebeska krila i prionuše ne zadatak.

U malom mestu na Balkanu, u čijoj blizini su vođene velike bitke i mnoga stradanja, ugledaše ženu srednjih godina, čiste duše, koja je vapila za malo ljubavi.

Nada nije rasla pored Drine. Rođena u Bosni, stasala u ravnici, došla je na oporavak u Banju. Radeći dugo godina kao televizijski novinar imala je prilike da se sretne sa ljudskom patnjom i nemarnošću.

„Bahatost u zdravstvu, politici, školstvu, svuda gde god se okreneš”, često je nemoćno komentarisala i izveštavala, sve dok jednog dana nije izgubila posao i zauvek se povukla, nemoćna da, kako kaže, ispravlja krive Drine.

Došla je u lečilište da pobegne od sveta i sebe, nadajući se bilo kakvoj promeni. Eno je, gde baza po putu i sakuplja neko kamenje, za uspomenu na ovaj kraj. Ništa joj se nije desilo, još tri dana, pa ide kući. Već godinama Nada moli da joj On podari nekog ko će je razumeti. Odavno razvedena, uz odraslog sina, samoća joj postade neizdrživa. Pred polazak se pomolila u jednom franjevačkom samostanu, upalila sveću i tiho izustila: „Molim Te, ali neka bude tvoja volja. Ja tu više ništa ne mogu.”

U isto vreme, iza nje je koračao Jovan, ljudina od 2metra, inženjer informatike, nekada ugledan privrednik, bogataš i vetropir. Sada, na ivici propasti, oronuo, razočaran i što bi rekli mlađi, potpuno skemban, rezignirano je posmatrao tu ženu razmišljajući kako je ovaj svet, bez love, nepodnošljivo mesto. U tom trenutku, anđeo je doleteo i šapnuo mu:

–Priđi joj.

I sam iznenađen, obratio se nepoznatoj:

–Šta skupljate, gospođo, mogu li vam ja pomoći? To je siga, sa planine se donosi, ispira je voda i služi za dekoraciju. Imam je u kući, evo, tu stanujem u blizini, hoćete li na kafu?

Nada je pristala, nije se plašila, nije joj se dopadao,  imao je prodorne oči tamne kao noć, duboke tajnovite.

Stan, arhitektonski savršen, zjapio je zapušten i neuredan, sličan vlasniku, koji se trudio da u svojoj bedi bude uljudan i dostojanstven. Na nekad skupo plaćenom nameštaju prašina je carovala, stvari pobacane, a on, Jovan, iznenada nadahnut, pričao je o slikama na zidu, knjigama, pesnicima i davno zaboravljenim vremenima.U tom zanosu počeo je da laže. Ima stan u Beogradu i nekoliko automobila, nedostaju mu kućni aparati, ali to se upravo rešava, sve u svemu med i mleko.

–Ide mi se na Drinu, možete li me odvesti, pitala ga je.

–Naravno – bahato odgovori – svakog  dana je preplivam.

 

Pristajanje

To je moja generacija, sve sami propali mangupi i sanjari.

„Izem ti sreću, barem da vidim reku, pa da pakujem kući”, tešila je Nada samu sebe. „Svi smo mi izgubljeni, fertig, treba se pomiriti, prošao život. Kupiću kuću s baštom, mačku i psa, da mi se bar neko obraduje kad dođem s puta.”

Jovan nije verovao, kako je ovog puta lako i brzo uspeo da obrlati jednu ženu, sa strane.

„Očajnica, biće ona moja, još danas”, već je likovao. Trebala mu je neka mala pobeda. Time se hranio, lakše trpeo nemaštinu, mladost na izmaku i usamljenost.

–Nemoj tako – odzvanjao je glas iz dubine, On ti to neće dozvoliti – javi se anđeo. – Možeš ti biti dobar, popravi se, imaš šansu, dobru priliku da bar jednu ženu ne prevariš.

Jovan se zamislio. Tačno, za žene baš i nije mario, jedna dođe, druga ode, sve se rešavalo skupim poklonima i putovanjima. Imao je dvoje divne dece, mada o njima nije vodio brigu, sve je podredio svojim prohtevima i potrebama.

Zato je samo odmahnuo rukom i tako utišao glas savesti.

Anđeo je odleteo.

 

Nenad

U Banju je dolazio i  mlad svet, uglavnom oboleli od multiple skleroze (MS-a), teške i neizlečive bolesti. Jedan od njih bio je i Nenad. Sa 27 godina, iznenada je osetio slabost, da bi se nakon dijagnoze povukao iz aktivne vojne službe. Bolest je brzo napredovala, operisao je oba kuka i sad obilazi banje, nadajući se oporavku. Dobro dete, tek nešto okusilo od mladalačkih nestašluka i ludorija, imao je samo dve velike želje: da prepliva Drinu i upozna pravu ljubav. Ni manje, ni više. Nije imao iluzija, preteranih zahteva, pa ni budućnosti. Pomiren sa sudbinom, bez samosažaljenja je tešio svoje roditelje i sve oko sebe.

Nenad je svakog dana obilazio reku i dugo je posmatrao. Poznavao je njen ritam, osluškivao male i velike talase koji su mu na neki način postali toliko bliski da je razumevao šta mu žele reći.

–Velika reko, tako bih želeo da budem deo tebe, čemu ovakav život, samo patnja i bol? Ne znam više kojim putem da krenem, ti barem imaš svoje tokove, usamljen sam, zašto baš mene ovakva nevolja da snađe?

Sunčana reka, koja već danima posmatra mladića što zagleda u njene dubine, pažljivo i nežno zažubori:

–Svako od nas ima velika očekivanja od Života: za nekoga je to porodica, posao, dobar provod, a u stvarnosti je najvažnije gajiti neizmernu ljubav prema svemu, ljudima, prirodi, pa i najmanjoj bubici koja želi da ti ulepša dan. Za to treba imati hrabrosti, koja će se uvećavati kako budeš ži- votne lekcije savladavao, naš dragi Otac ima plan i za tebe, nemoj da posustaješ!

Nenad je tog dana odlučio da odbaci štake, sagnuo se, umio lice i polako, bolnim korakom vratio na terapije.

 

Taj dan

Jovan je zauzeo strateško mesto ispred vrata hotela, pitajući se hoće li Nada doći na ugovoren sastanak. Ženama nije vero- vao, ni sam nije bio od reči, sve se kod njega stihijski dešavalo. Ako dođe dobro je, ako ne, biće neka druga. Ona je sve vreme razmišljala kako će podneti to bahato stvorenje, a da u isto vre- me uživa u prirodi i bar na tren razbije dosadu. Čekala je ispred njegove kuće kad se pojavio u jednom oronulom, izraubovanom puntu. Putem se hvalio kako roni na dah do 20m dubine, svakog dana pliva, nema mu ravna nadaleko, kako u sportu, tako i u svim ostalim poslovima.

Neukroćena reka je i nakon poplava još divljala priobaljem. Oštro kamenje se caklilo do perfekcije  uzdignuto uz sam njen rub. Besomučno je hučala kao da preti svakom ko bi joj se pri- bližio. Nekada prirodna granica između Istočnog i Zapadnog Rimskog carstva, dužinom od 340km, vijugavim tokom i slivom od 20.000km2, gotovo kraljevski je izazivala strahopoštovanje. Niko se nije kupao, niti joj prilazio, samo je Nenad zamišljen, kao i uvek, sedeo na steni, duboko zamišljen.

Postavljeni panoi na blagoj kosini podsećali su na neka srećnija vremena, kad je filmski mag Šotra snimao filmove

„Greh njene majke” i „Šešir profesora Koste Vujića”. Ovim putem je šezdesetih godina hodio slavni glumac Robert de Niro, koji je fasciniran divljom rekom svojoj kćerki dao ime Drena. Sad već zapušteni apartmani u etno stilu nazvani su imenima, velikih zvezda. Skoro sve je opustelo i propalo, ostala je samo beskrajna tišina i divlja priroda koja posetiocima oduzima dah.

Nada je sve to izvežbanim okom, kao  kamerom upijala u sebe, sve dok njen domaćin nije pokazao malen putić, rekavši:

–Idemo u crkvicu, tu odmah, u blizini.

Smeštena u zaleđe, zaštićena od svih bura i vetrova, uzdizala se mala crkva sagrađena nadomak hrama Sretenja Gospodnjeg, jedne od najlepših pravoslavnih svetinja koja se može videti i doživeti srcem i dušom. Ispred, postavljene klupe su pozi- vale na molitvu i meditaciju. Neka nevidljiva sila zaustavljala je putnike, namernike, da stanu i osete  blaženstvo.

„Tako mi je lepo, baš se dobro osećam” – pomislila je, ko bi rekao, jedan čovek i jedna žena, slučajno odabrani, dišu kao isto biće, ćute, tihuju, svako za sebe i jedan za drugog, zahvalni za punoću doživljenog.”

U tim momentima javlja se potreba za velikim oprostom, prema svima koji su nam naneli nepravdu, roditeljima koji nas nisu dovoljno voleli, muževima, deci, prijateljima i neprijateljima.

„I ja tražim oproštaj,” razmišljao je Jovan, ne sluteći da samo sledi tok Nadinih misli. „Svašta sam prošao i doživeo, bio na vrhu, baja, lovator, išao napred, samo napred, nove kuće, stanovi, nije važno kako, trči, gazi sve pred sobom i uživaj, sa bezbroj žena.”

„Jednog  jutra shvatih da sam izgubio sebe. Gde je onaj dobar mladić, sportista, iskren drug, odan prijatelj? Pored tolikih žena još nisam spoznao pravu ljubav, samo nadigravanje, isprazni razgovori, pokreti i zagrljaji. Odavno nikog nisam poljubio, odavno nisam ovako ćutao, opraštao sebi i drugima.”

–Sad nam je lepo, reče Nada, ali, sve očas može da se promeni. U knjizi koju ću sigurno napisati, mi se prvo volimo, nakon toga ti umireš, ili još bolje, otplivaš u nepoznatom prav- cu i više te nema. To bi bilo skoro idealno, čista, nepatvorena ljubav, istinsko davanje dvoje nepoznatih ljudi.

Nedaleko od njih prođoše dve devojke, Jovan ustade i kaza:

–Idem da se spremim za Drinu, ti se pomoli.

Ušla je u crkvu, zadivljena i skrušena, počevši da se moli i plače u isto vreme. Obuze je crna slutnja, doći će velika neman i doneti nesreću.

„Molim Te, Oče, spasi nas nevolja, mi smo samo dve kapi vode koje se kotrljaju raznim putevima, ne znajući kuda i kojim pravcem ići, kako ostati čiste duše kad sve tone i propada i gde je tome kraj?”

Visoko, na zidu crkvice bilo je uklesano:

„Ljubi bližnjeg svoga, kao samog sebe!”

Koliko ljudi mogu da razumeju ovu Božju poruku, pitala se Nada, dok je pogledom tražila svog domaćina.

Potom je sišla do obale, pažljivo uronila ruke u talase i prepustila se svežini Sunčane reke.

Veliki Otac, gledavši sve to, okupi svoje anđele:

–Vreme je da se dvoje ljudi zavole i u istom trenu spozna- ju Božju milost, istinski se žrtvujući bez primisli i kajanja, neizmerno voleći to drugo biće. Neka se ostvari njeno olako izrečeno predviđanje, ljude treba podsetiti da su deo jedne velike, iste Duše, koja na sve pojedinačno motri i o svima podjednako brine.

Zatim je ugledao Jovana kako prilazi devojkama i jednoj od njih, mladoj i krhkoj, neubranom pupoljku, nevinoj duši i neukaljanoj mladosti predlaže nepristojne bahanalije. Nudeći brda i doline toliko se zaneo da je i sam na tren zaboravio na svoju bedu i nemaštinu, pomahnitao u tolikoj meri da ga devojke za tili čas ostaviše.

„Ni žene nisu što su nekad bile” dumao je dok se  spuštao do reke, tražeći kao i uvek krivca u drugima. Partner ga je doveo do prosjačkog štapa, žena je decu obrlatila pa ga skoro i ne posećuju, a Ruskinja, duplo mlađa od njega hoće da se uda. Osećao se star, pomalo izgubljen, na momente čak i nemoćan. Nešto ga je oko srca tištilo, velika tuga ga spopala, što bi rekla njegova pokojna baba: „Kao da mu je konj sjeo na grudi”. I kud baš danas da ga snađe ova dosadna novinarka?

Skinuo je patike, stavio u njih ključeve, čarape, bermude, nešto novca, zagledavši se daleko i visoko, kao da će odgovore naći tamo, negde, iznad Gučeva – šumovite planine.

Nastavlja se