VI priča iz II poglavlja knjige „Slatko kod Dunje“, autora Miroslava Tomlekina

Rekli smo da je naša stanodavka i gazdarica tetka Mica dobro kuvala, uz to je hrana koju bi nam servirala bila ukusna i raznovrsna, a obroci obilni. A posle toliko zajednički provedenog vremena u toj kući, svi smo se tako odomaćili da smo zaista bili kao jedna porodica. To je najviše dolazilo do izražaja za vreme ručka, a posebno za vreme večere, kada smo skoro uvek bili svi na okupu, posle uglavnom uspešno završenog dana. I ne zna se kojim povodom i na koji način je počela šala u vezi s tom tetka Micinom hranom koje je uvek bio pun sto. Tetka Mica je inače volela da se šali, pri čemu bi se tako smejala da je to bilo zarazno prelazno i na ostale, pa su te naše večere često bile urnebesne. Neko bi se znao nasmejati i s ustima punim vode, mleka ili supe, pa bi te tekućine bilo po celoj trpezariji i po svima nama, što bi izazvalo nov talas nezadrživog smeha.   

                          

 

Čika Boško se smatrao, pa i drugi su ga smatrali, ozbiljnim čovekom, ali kod tih večera se nije mogao prepoznati. Svoju Micu je valjda i zavoleo i voleo celog života verovatno ponajviše zato što je bila tako vedrog duha, a on bi za tim večerama prosto podetinjio i radosno se nadgornjavao s nama u izmišljanju šala i budalaština i najglasnije se smejao, ali otkrivajući pri tom i svoju crtu lakog perverznjaštva. Najviše je bio oduševljen time što su šale bile na račun kulinarskih veština njegove domaćice, u čemu je ona bila izvanredna, ali je sada s tim pravljena sprdnja. Tetka Mica je bila svesna svojih kvaliteta i nije se ni najmanje ljutila, čak bi i ona učestvovala u izmišljanju šala na račun hrane koju bi nam ona spravljala i iznosila na sto.

A počelo je pri jednoj večeri kada je Milan greškom, danas bi se reklo da mu se dogodio grozan lapsus, izgovorio neverovatnu rečenicu:

„Tetka Mico, ja bih još malo te vaše pičetine.“

Istog trena se i sam zblanuo i zavikao:

„Oh, izvinite tetka Mico, pačetine! Pačetine! Izvinite, molim vas!“

Ali nikakvo vraćanje izgovorene reči više nije bilo moguće i nikakva izvinjenja nisu pomagala. Nastala je mučna situacija iz koje niko od nas nije znao kako bi se moglo iz nje izaći i kako će se ovaj incident uopšte završiti. I ranije smo međusobno zbijali pomalo lascivne šale, pa i s tetka Micom, ali ovako nešto je bilo skandalozno i nedopustivo, posebno pred čika Boškom. Ja sam pomislio da će prvo on skočiti i najuriti Milana iz trpezarije, a onda će i tetka Mica dodati da se Milan ujutro može spakovati i nestati, da ga, bezobraznika jednog nad bezobraznicima, njene oči više nikada ne vide. Svi smo zanemeli i zabili svoje noseve u tanjire, a Milan je pocrveneo kao bulka i uznezverenim pogledom tražio spas, ne verujući ni samom sebi kako mu je ta reč uopšte mogla izleteti iz usta. 

Međutim, Frojd, mislim na onog Sigmunda, kaže da ovakve omaške u svakodnevnom ponašanju, a posebno govoru, nisu slučajne i da dolaze iz podsvesti, odnosno od realnih želja koje guramo u podsvest samo zbog normi ponašanja i međusobnog ophođenja, što je čovek sam sebi veštački naturio. Kod Frojda se inače sve bazira na najjačoj prirodnoj težnji za produženjem vrste, odnosno direktnim odnosom dveju jedinki dva pola, u ovom slučaju muškarca i žene. Ja se u potpunosti slažem s Frojdom iako ga danas pokušavaju osporavati, pa tako ispada da danas odnos po pitanju produženja vrste može da bude i između dva muškarca ili između dve žene. Svi, ako baš ne svi, a ono još uvek velika većina, takođe misli da je Frojd u pravu, ali se povlače pred naletom novih normi savremenog života.

Bilo kako bilo, po Frojdu bi Milan, a da on sam toga nije bio ni svestan, a možda i jeste, rado povalio svoju gazdaricu, ali se nije usudio da to bilo kome kaže, a posebno ne njoj. A onda je, zanet divnim ukusom njene pečene pačetine, zatražio od nje ono što bi više voleo i od same te pačetine. Meni su se vrzmale slične misli vezane za tetka Micu i bio mi je sasvim logičan Milanov lapsus, pa se i nisam tome toliko čudio, ali sam sada očekivao katastrofu po sve nas. Tetka Mica je, naravno ne znajući ko je Frojd, bila toliko zatečena da nije mogla nikako da reaguje, ali je, srećom, čika Boško, iako ni on očigledno nije čitao Frojda, Milanovu omašku shvatio kao sasvim slučajnu i potpuno benignu, pri čemu je prvi put pred nama pokazao svoju pravu prirodu i prvi put pred nama počeo da izgovara proste reči. 

„Taj ti je zajeb genijalan, Milanče! Ali treba da znaš da tetka Mica nema samo dobru pi... pa... četinu; pravi ona i fantastično slatko od šupaka!“ namerno je rekao šupaka umesto šipaka, pri čemu se toliko zacenio od smeha da smo se pobojali da će se šlagirati. 

No ubrzo je nastavio u istom stilu:

„A, tek, deco, da probate tetka Micinu pileću rupu s kiselom navlakom!“

Sada smo svi bili zatečeni i sablažnjeni i zaista nismo znali na šta će sve ovo do kraja izaći, to iznenada suludo veče i večera, ali je odjednom tetka Mica počela gromoglasno da se smeje na čika Boškove reči. Bilo je očigledno da su se ovo dvoje omatorelih veseljaka odavno međusobno šalili na sličan način, a Milanov lapsus je u pravo vreme i na pravom mestu podsetio teškog senilca, čika Boška, na te dane. A tetka Mica je eksplodirala od smeha sećajući se verovatno i drugih čika Boškovih pikanterija i bezobrazluka iz vremena kada su bili mladi, sami i goli.

Da bih proverio da li su se sada naši odnosi, mislim na nas četvero kvartiraca i naših dvoje stanodavaca, toliko promenli da možemo i mi da pravimo slične, naravno, ne tako bezobrazne šale, a time i da potpuno otupimo Milanov ispad, ja sam dodao:

„Čika Boško, treba da znate da mi svi, već od prvog dana, obožavamo tetka Micine zapanjene banane. Retko ih pravi, ali su nezaboravne.“ 

„Zapanjene banane!“ zasmejao se čika Boško ponovo, nikad raspoloženiji otkad ga poznajemo, „i ta ti je dobra! Prvi put čujem da banane mogu biti zapanjene! Kako to moja Mica uspeva da zapanji banane?!“ 

„Oljuštim ih i uzduž presečem napola“, veselo je odala tetka Mica svoj recept za poslasticu koja se zove „zapaljene banane“.  „Već tu se one zbune zato što ih nisam odmah pojela čitave. Onda svaku polovinu uvaljam u sitan šećer i razmućeno jaje, pa u brašno. Takve, a sada su već i ošamućene, ispržim u tavi na jednoj supenoj kašiki maslaca, poređam ih u plitku zdelu i ponovo pospem sitnim šećerom i rumom. A potpuno se zapanje kad iznad njih kresnem šibicu i u plamenu ih iznesem na sto!“ 

Milena i Zvezdana su poslednje došle k sebi od onoga šta se te večeri dešavalo i konačno su se pridružile slatkom i zdravom smehu uz bogatu trpezu i pune stomake.

„Ja najviše volim tetka Micine ušućurene trešnje!“ rekla je Milena i priznali smo, uz smeh, da je i ta dosetka sasvim dobra. 

„A ja onaj pekmez od kovanih dunja i gvožđa!“ iznenadila nas je stidljiva Zvezdana.

Od tog dana svi smo jedva čekali večeru i, kako je koje jelo već dolazilo na sto, pokušavali smo da mu se podsmehnemo izvrtanjem negovog naziva, a tokom večere svako je imao takve nazive i za neka jela koja smo ranije imali pred sobom, ali i iste takve „narudžbe“ koja jela bi tetka Mica mogla da nam spravlja sledećih dana. 

Tako smo imali čitav jedan lapsus jelovnik koji se stalno uvećavao, a čiji recepti su nas uveseljavali za vreme večere i još dugo posle nje, tim više što je svako uz svoju dosteku bio dužan i da nam na duhovit način ispriča kako se to njegovo jelo spravlja. Evo nekih od takvih špecija:

supa od muževa bez kućice,

plavka u čorbi od raskola,

munjene tikvice,

naduveno pile,

pečeni fazon u nosu, 

flaširano meso,

beli lak i drugi ljuti načini,

kuglov sa suvim gvožđem,

štrudla s mukom,

sitni koljači,

svilene bombine,

blazirana torta,

i još bezbroj novih i novih jela i slatkiša.

Često je i sama tetka Mica izmišljala jela koja će nam praviti, i njihove recepte, a čika Boško bi uvek nastavljao u svom stilu: 

„Za pičetak, aperitiv, a onda večeras nudimo ovaj meni:

jebulja na žaru,

ugurabije bez jaja,

jaja sa slavinom,

barena snajina,

podgaćice s čmarcima,

ćevapičići na nabadanje,

kita zeljanica,

lenja kita, 

kraljičin prding, 

puding s prolivom od kuma...“ 

A jedne večeri je rekao:

„Ja obožavam silovane paprike! ’Oćete li da vam ispričam kako se siluju paprike? To sam često činio još pre rata, dok sam bio mlad samac. Nema većeg zadovoljstava!“

„Pa, nisam znala da se to što si tada radio baš tako zove?“ kao negodovala je tetka Mica kroz smeh. 

„Da čujemo, čika Boško, kako se siluju paprike!“ vikali smo naš četvoro mladih uglas. 

„Evo, ovako! Prvo izabereš, obično na pijaci ili na ulici, već tamo gde se one prodaju, bar dve mlade mesnate i sočne baburice koje ti se najviše dopadnu, a onako, veličine prema sebi. Odvedeš ih zatim kući i tu im s guza napraviš rupu, veličine opet onako prema sebi i kroz nju u baburice utrpavaš ono što ti je najdraže. Silom, prvo u jednu baburicu, pa u drugu baburicu, i tako naizmenično dok im skroz ne nabiješ.“

„A šta vam je to bilo najdraže, čika Boško?“ pitali smo. 

„Ako se radi o kulinarstvu, a o tome se radi, zar ne, onda su to pirinač, mleveno meso s nešto luka i bibera. Tako silovane paprike kuvaš u paradajz sosu i na kraju poližeš prste.“

„A ako nije u pitanju kulinarstvo već kurvarstvo?“ pitala je teta Milica.

„Onda je dovoljna jedna mlada sočna papripičica, koja obično siluje tebe!“ pri čemu se čika Boško opet toliko zacenio od smeha da smo se pobojali da će se šlagirati. 

Nismo mogli da verujemo šta se krije u starom i senilnom penzionisanom fiškalu i u njegovoj staroj, vragolastoj Sremici. Da li još uvek u svojoj spavaćoj sobi, posle ovakvih večera, siluju paprike, iako niko od njih više ne očekuje da bilo šta doprinesu Frojdovoj tezi o produženju vrste, a posebno niko, ama baš niko, od njih više ne očekuje sam čin tog produženja. Ali život je čudo!

Opširnije u mjesečniku Hrvatske novine broj 48 u pdf i tiskanom izdanu