Piše: Siniša Božulić

 Nekad smo one što volu da se tuku zvali ''PIČKAROŠI'' u smislu da vole da se piče - tuku, da pogrešno neshavatite, e ti takvi su se često zadesili i u masovnoj tuči, koja ispočetka nije bila masovna ali ulazeći u tuču jednog po jednog posmatrača postajala je. Priča koju želim da ispričam desila se mom starijem drugaru, a desila se kad se pošteno tuklo, bez noževa, boksera, pajsera, lanaca.        

Pesnice, ponekad noga ako lepo sedne i to je to, povrede ponosa ozbiljne, a ozbiljne povrede retke. Kasnije, ti pičkaroši, ako su se iskazali ko pravi borci dobijali su i nadimke, onda više nisu bili samo ‘’PIČKAROŠI’’, već isti, samo sa zastrašujućim nadimkom, moj prijatelj ima nadimak al nije ga zaslužio međ pičkarošima, volo čovek košarku i te, tad u to vreme, sporedne sportove. Boks, nogomet da je to voleo onda bi bio skroz u redu a on i nekolko njegovih drugara sigraju neku igru nemož’ ni pravila naučit a ne igrati i to na Grbavici skoro u centru grada, preko bulevara, a selo kazo bi, na oko. Sad to skroz drugačije izgleda. Neko je u našem gradu već bio upoznat sa novim sportom pa je tu pre groblja u Futoškoj ulici napravio teren, nije baš u Futoškoj al oma u Antona Čehova, sad se valjda isto zo-ve, prva levo posle kasarne idući od grada. Tu su ovi nezgrapni momčići igrali košarku, pored terena bio je i dom omladine gde se uredno vikendom održavala igranka, tu se dešavalo da se ''PIČKAROŠI'' pokarabase, onda brate leti perje na sve strane, devojčice se sklanjaju, ima koje zadužen za zaštitu dama, miroljbivi se povlače na bezbednu udaljenost, potencijalni učesnici bliže centru zbivanja, usput i navijaju, e u tom navijanju može da se izgovori nešto što inicira više grupnu nego masovnu tuču, opštu viku i graju više nego ozbiljne udarce razmenjuju suparničke grupe. 

A naši košarkaši još uvek na terenu, totalno nezainteresovani za zbivanje u dvorištu oni su u svom svetu u žaru borbe za koš više, baš ih briga za tuču. Treba napomenuti da su igrači na ovom terenu uglavnom bili gimnazijalci ili brucoši, momci s potencijalom, redom visoki, bar većina, nezgrapni za drugi sport.  Momci željni brze kolektivne igre, igre sa minimumom grubosti i maksimumom kombinacija, doduše u to vreme namerne grubosti su bile možda ređe nego danas, sport, bilo koji, bio je viteško nadmudrivanje i fer borba. Momci kojima je pripadao i moj drugar nikako nisu bili obični, samim tim što su bili manjina u igranju novog sporta, a onda išli su na fakultet, moj drugar i još neki u gimnaziju, mladići za primer, uzorni i vaspitani, buduća inteligencija i avangarda društva. Već od sebe nisu bili agresivni, a tako su i vaspitavani, što bi rekli fina i vaspitana deca iz komšiluka. 

  Tog popodneva ništa nije ukazivalo da će doći do koškanja na terenu ispred doma u Antona Čehova. Košarkaši podeljeni u dvije ekipe žestoko su se borili za svaki poen, preznojani i zaokupljeni igrom nisu primetili da se na betonskim tribinama skupljaju mladići i devojke. Devojke sa simpatijama gledaju igrače a to se baš  nesviđa ponekim mladićima, posmatračima, ljubomorni su, a zašto to niko još nikad nije saznao, valjda što ovi znaju nešto što oni sami još uvek neznaju. Najverovatnije. Prepodne je dobro orosila kiša taj deo grada te su još po negde barice ostale na betonu i travnjacima na prilazu kompleksu doma. Nije to smetalo borcima na terenu, zaneseni igrom uživali su. Publika koja ih je posmatrala sa tribina ustvari se skupljala za igranku koja je počinjala oko šest sati. Pre prvih tonova koji su se čuli iz doma, publika se sa tribina povukla i nabila na ulaz u dom, nekako u isto vreme  košarkaši su završili utakmicu te požuriše kući da se spreme i oni za igranku. Svi su stanovali u okolini i brzo su počeli ponovo, sad doterani, da stižu na plato ispred doma, igranka se već zahuktala, mladost je to, tu nije potrebno puno zagravanja a ni razmišljanja odmah se igra i luduje.

Tuče bez razloga 

Prolećno je doba pa je dan malo duži te mrak još nije pobedio baš skroz dan, sumrak vlada rekao bih. Svetla sa okolnih kandelabera osvetljavaju plato ispred doma ko da je još uvek dan na tom mestu. Okolo, s’krajeva po budžacima koji su uglavnom zauzeti mladim ljubavnicima, vlada potpun mrak, hvala mu u ime ljubavnika. Grupa košarkaša skupila se, malo sa strane pored ulaza i diskutuje o malopređašnoj utakmici, onako sa žarom kao i kad su igrali, ali bez grubih i ružnih reči. Uglavnom šaljivo i sa smehom. Još uvek nema nagoveštaja bilo kakvom neredu, skup mladih i bezbrižnih ljudi, milina. Ali kao što je mladost ne predvidiva, lepa i silna tako iznenada iz sale istrčaše dvojica, jedan je kanda košarkaš, jeste. Za ovom dvojicom istrčaše lokalni pičkaroši i poče da vrca, vrcaju pesnice, psovke, ružne reči. Jedan od pičkaroša htede da pomogne svom drugu što moj drug Surda primeti i krene skidati reklu kako bi se komotan umešao, da bi tuča bila fer. Čim je skinuo reklu i naočare meto na bezbedno neko mu ubaci svoj sako u ruke ’’Drž sako.’’, nije shvatio šta se dešava a već je bio zatrpan gardarobom ovih što se uključiše u tuču, dok je tržio rešenje da gardaroba ne završi u nekoj od barica i u blatu utihnu graja smiri se isto ko što je počela odjedared. Tuča je bila masovna, ako je ko slušo sa strane mislio bi da učestvuje sto ljudi, a učestvovalo je možda desetak od toga aktivno možda dvojica a ostali ili su psovali ili su se samo derail ili kao moj Surda držali kapute, rekle, sakoe i jakne, uglavnom učestvovali su u tuči, tako im se beleži. 

Kasnije se saznalo da je tuča izbila, kao i sve tuče, bez razloga. Devojka jednog od pičkaroša, koji još nije dobio nadimak, popodne je gledala košarkaše kako igraju a njemu, pičkarošu je preneto kako joj se udvarao košarkaš koji naravno nije imao pojma o tom ali nije dozvolio dag a maltretira neki tamo pičkaroš koji nema ni nadimak. Posle sređivanja frizura i gardarobe učesnici se počeše miriti usput razjašnjavajući nesporazum, kao da to nisu mogli i pre tuče. Nikad nije kasno za mirno rešenje, a da nije bilo tuče kako bi se znalo ko je ko u pičkaroškom društvu, krdu. 

Mom prijatelju Iliji.    

Opširnije u Hrvatskim novinama broj 44 u pdf i tiskanom izdanju strana 19