Kolumne

Kolumne mrežne stranice Hrvatske novine - vijesti

  • Naslovnica
    Naslovnica This is where you can find all the blog posts throughout the site.
  • Kategorije
    Kategorije Displays a list of categories from this blog.
  • Oznake
    Oznake Displays a list of tags that have been used in the blog.
  • Blogeri
    Blogeri Search for your favorite blogger from this site.
  • Blogovi tima
    Blogovi tima Find your favorite team blogs here.
  • Login
    Prijava Login form

Iz neobjavljene knjige „U potrazi za korijenima Sekulića“ autora Kristijana Sekulića: Sekulići kao udomitelji djece iz Bosne

Posted by on in Nije kategorizirano
  • Font size: Larger Smaller
  • Hitova: 214
  • Pretplata na ovaj zapis
  • Ispis

Ovu knjigu posvećujem svim mojim pretcima zahvaljujući kojima i ja postojim ali i živim srodnicima sa kojima djelim neraskidivu sponu života, te onaj prekrasni osjećaj pripadnosti jednom neupitnom indentitetu, usprkos višestoljetnim razlikama, koje su nam nametnuli tuđini na našoj zemlji.   

                   

Sekulići kao udomitelji srpske djece iz Bosne

U pregledu tekstova Državnog Arhiva u Vukovaru a koji se odnose na Srem tokom prvog svetskog rata 1914 – 1918.prisutan je popis od 2656 lica udomitelja srpske dece iz Bosne sa teritorije Bačke, Baranje i Banata, te drugih mesta s gornje strane Dunava. Ova su lica preuzela na sebe ulogu udomitelja, koji su primali srpsku decu iz Bosne što je imalo dalekosežniji i trajniji karakter u postizanju srpskog nacionalnog cilja. Kako se ovde radi o prostoru koji je pripadao mađarskim županijama sa dominantnim mađarskim službenim jezikom, prihvat velikog broja srpske dece je bio samo nastavak delovanja u cilju pospešivanja tihe kolonizacije svežim srpskim elementom. Takva aktivnost se može shvatiti samo kao nastavak delovanja srpskog prosvetnog društva “Privrednik” čiji je rad bio onemogućen u ratnim prilikama 1914 – 1918.a koje je zalaganjem istoimenog društva organizovanih Srba u Zagrebu imalo dobro organizovanu i jasno ciljanu političku akciju. Ovome govori u prilog i mali broj dece koja su vraćena u Bosnu po završetku prvog svetskog rata. Hrvati u Bačkoj i Banatu za razliku od Srba nisu imali ovu vrstu angažovanosti, što se uočava odsustvom bilo kakve akcije udomljavanja bosanske dece u katoličkim domovima hrvatskih Bunjevaca i Šokaca. Na dugačkom spisku od 2656 udomitelja se tako pod rednim brojevima nalaze sledeći Sekulići sa naznačenim mestom prebivanja i kotarom kome njihovo mesto pripada: 2035. Sekulić Kosta, Mokrin, kotar Mokrin, 2036. Sekulić Milan, Pančevo, 2037. Sekulić Mita, Karfalud, kotor Karfalud, 2038. Sekulić Paja, Pančevo, 2039. Sekulić Sreća, Arač, kotar Stari Bečej te 2039. Sekulić Živa, Mokrin, kotor Mokrin. 

 

Martin Sekulić(1833-1905)

 Martin Sekulić rodom iz Karlovca, bio je profesor matematike i fizike te je sa grupom nastavnika hrvatskih srednjih škola, pripadao Hrvatskom društvu fizičara tog vremena.  Rođen je u Lovincu, kao potomak senjskih uskoka katoličke vere. Predavao je u osnovnoj školi u Rakovcu, danas Karlovcu. Bio je dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti kao i Hrvatskog književno – pedagoškog zbora. Objavio je nekoliko članaka u novinama na nemačkom jeziku u vidu anala fizike ( Annalen der Physik ) 1872.i 1875.godine. Objavio nekoliko svojih radova u časopisu Rad - Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti na temu Fluoroscencija i calscescencija 1871. kao i istraživanje sunčeve duge 1873. Objasnio je u raspravi efekt luminiscencije u nekim elementima, da bi 1873. govorio o vidljivom spektru sunčeve svetlosti. U naučnoj raspravi 1871.Sekulić je predvideo postojanje elektromagnetnih oscilacija u različitim frekvencijama.  Tokom perioda u kome je profesor Martin Sekulić koristio naučni školski kabinet, predočavao je svojim učenicima najnovija svetska otkrića na polju fizike a tokom školske godine 1880/81. je sakupio 277 naprava u svrhu demonstracije, među kojima je bio uključen i spektroskop, koji je izradio i modifikovao sam profesor Sekulić. Pronalazač Nikola Tesla je 1919.zapisao u svojoj autobiografiji da je tokom njegovog boravka u Kraljevskoj Velikoj Realnoj školi u Karlovcu između 1870 i 1873. demonstracijama elektriciteta njegov profesor fizike probudio je interes za ovaj “tajanstveni fenomen” i podstakao ga da sazna nešto više o “ovoj prekrasnoj sili”.   U ovde iznetim detaljima koji ukazuju na profesora koji je podučavao fiziku kao i u opisima profesorovih pokaznih eksperimenata, očigledno je Tesla mislio na svog profesora Martina Sekulića.

 

Aleksandar Sekulić – Szekulits Sándor (1877 – 1942), slikar

Aleksandar Sekulić je rođen 17.februara1877.godine u Bečkereku u siromašnoj krojačkoj porodici.  Nakon završene osnovne škole Sekulić se upisuje u Mađarsku državnu mušku građansku školu, koju posle četiri godine završava sa dobrim uspehom.  Već tada se ispoljavaju prvi znaci slikarske nadarenosti kod mladog Sekulića. Kao učenik trećeg razreda izlaže u izlogu papirnice i knjižare A. Šenka kartu Evrope, Afrike i Azije, što je zabeležila i lokalna štampa. Izlaže i u Novom Sadu o čemu pohvalno pišu “Branik” i “Zastava” preporučujući talentovanog crtača za stipendiranje. Predlog podržavaju i druge novine, pišući o 90 crteža olovkom, portretima srpskih naučnika, pisaca, pesnika i državnika, vernih svojim originalima. Jedan od pisaca apeluje na kraju teksta na merodavne krugove da ne dozvole “da tinjajuća sposobnost mladog čoveka” propadne zbog nedostatka sredstava za obrazovanje. Crtačke sposobnosti Sekulić je u to doba ispoljavao u izradi portreta ugljenom, prema fotografijama. 

U želji mladog Sekulića da upiše neku umetničku školu pomogao mu je njegov stric Vasa Sekulić, koji se pismom obratio svom prijatelju Aleksandru Sandiću iz Novog Sada, s molbom “da kod svojih prijatelja u Matici srpskoj preporuči Aleksandra za stipendiju koja bi mu omogućila da nastavi školovanje u Pešti” a zbog “iskazanog izvanrednog dara za crtanje”.Na molbu A.Sandića, Uroš Predić je odgovorio kako je “pregledao crteže Aleksandra Sekulića i iz mnoštva predočenih crteža video neobičnu vrednoću i istrajnost u radu, ali Sekulićevo oduševljenje za crtačku veštinu u obilatoj proizvodnji, utrošilo se u kvantitetu jer nije bilo nikoga ko bi ga uputio, zato se ne mogu upuštati u stručnu ocenu tih crteža, ali toliko mogu mirne savesti reći da mladi Sekulić ima dara za crtačku veštinu a da li ima i slikarsku pokazaće se tek docnije”.   U Građanskoj školi Sekulić je privukao pažnju profesora Antala Streitmana, koji mu predlaže da se upiše na Umetničko zanatsku školu u Pešti, nudeći mu svoju pomoć. Streitman je bio čovek široke кulture koji je oko sebe okupljao mlade talente koji su želeli da steknu osnovna znanja iz slikarske veštine pre odlaska na dalje školovanje, među njima je bio i Aleksandar Sekulić. Njega je Antal Streitman toplo preporučio direktoru Kraljevsko – ugarske zanatske škole u Pešti: “Kao sluga slikarstva imam prijatnu dužnost preporučiti Aleksandra Sekulića kao svršenog učenika Građanske škole. Četiri godine pažljivo pratim sposobnosti ovog mladića, njegovu ljubav prema predmetu, njegovu sposobnost, njegovo oduševljenje, vrednoću, njegov rad i elan. Najlepšu je nadu probudio u meni, kad bi svoj rad produžio dalje, društvo bi dobilo jednog odličnog umetnika – zanatliju.”  U jesen 1895.godine Sekulić se upisao na Kraljevsko-ugarsku umetničko crtačku školu u Budimpešti. Školovanje je trajalo četiri godine. U početku školovanja, novčanu pomoć su mladom studentu pružala njegova dva strica Sava i Stevan Sekulić, uz savete da novac troši pametno i korisno. U međuvremenu su se trudili da mu obezbede nekakvu stipendiju. Na raspisani konkurs za popunu mesta u stipendijskoj zadužbini “neumrlog dobrotvora narodnog” Hristifora Šifmana, Sekulić se odazvao molbom uz koju je priložio uverenje o siromaštvu i preporuku Uroša Predića.  Matica srpska mu odobrava stipendiju od 250 forinti. Prvu godinu školovanja završio je sa dobrim uspehom, ali je svedodžbu  dostavio Matici srpskoj tek nakon opomene. Na drugoj godini studija tražio je od Matice produžetak školovanja na još dve godine uz obrazloženje “da bih mogao pribaviti nužnu spremu za polazak na slikarsku akademiju”. Odobrenje je dobio samo za školsku 1896./7. godinu pod uslovom  da već naredne godine pređe na akademiju. Stipendija mu je povećana sa tri na pet stotina forinti, ali sada iz zadužbine Gavre Romanovića.  Nakon povoljno rešene molbe do završetka školovanja, Sekulić redovno šalje godišnje svedodžbe kao dokaze svog uspešnog školovanja i na kraju svedočanstvo o završenom školovanju.

Stekavši osnovno predznanje za dalje likovno obrazovanje, 1900.godine Sekulić upućuje molbu Kraljevskom ugarskom ministarstvu prosvete i crkvenih poslova u Budimpešti da mu se odobri produženje školovanja na Slikarskoj akademiji u Münchenu. Uz povoljno rešenje ministarstva, Matica srpska mu produžava uživanje stipendije i “slušanje nauka” u Münchenu sa godišnjom stipendijom od 1.000 kruna. 

U oktobru 1900.godine, Sekulić dostavlja Matici srpskoj potvrdu o upisu na “Naturklasse” slikarske akademije u Münchenu, kod profesora Hackla.  Na trećoj godini je u klasi profesora Ludviga Leftza, da bi studije završio 1904.godine. 

Po kazivanju suvremenika, dane u Münchenu Sekulić provodi usamljeno, držeći se podalje od tokova studentskog života. Ovo je potvrdio i slikar Borivoje Stevanović kada je u prisećanju na studentske dane za Sekulića naveo kako je ovaj bio „puž, uvek povučen u svoju kućicu“. Početak studija je bio obeležen stalnim žaljenjem na slabo zdravstveno stanje i učestalim molbama u potraživanju neophodne novčane potpore od svojih stričeva staratelja. Nailazeći na njihovo razumevanje, u znak zahvalnosti je naslikao portret Save Tekelije i poslao ga stricu Vasi. Prvi tečaj Akademije završava sa vrlodobrim uspehom.  Na kraju treće godine, Stevan Sekulić prekoreva svog sinovca što nije poslao Matici srpskoj svedodžbu o uspehu na školovanju, strahujući kako to može biti povod uskraćivanja stipendije. Na ovo oštro pismo puno prekora mladi Sekulić je odgovorio: „Iznenadjen sam odlukom Matice srpske. Pisao sam gospodinu Hadžiću i sekretaru Milanu Saviću s molbom da mi se stipendija sada na zaršetku studija ne oduzima. Priložio sam svedodžbu o siromaštvu, odobrenje za školovanje od strane Ministarstva i Matice srpske da mogu na Minhenskoj akademiji učiti i svedodžbu iz koje se vidi da sam i ovogodišnji tečaj kako u vladanju, tako i u vrednoći i u napredovanju odličan uspeh pokazao (bolje ocene se na Akademiji ne mogu dobiti). Pohvalu koju sam svake godine slao nisam mogao dobiti zbog bolesti profesora Leftza. U mom odeljenju ove godine se nije održala ni izložba...“ U jesen 1904.godine Sekulić se vraća u svoj rodni Bečkerek, koji je već u to vreme imao bogatu slikarsku tradiciju. Izložbena delatnost u gradu se po podacima iz onovremene štampe mogla pratiti od 1890.godine. Izlagači su bili umetnici kako domaći tako i oni sa strane, ali vidnije delovanje domaćih umetnika počinje od 1904.godine kada su počeli pristizati mladi školovani umetnici medju kojima je bio i Sekulić. Oglasio se medju prvima sa svojom izložbom radova nastalih tokom školovanja u Münchenu. Domaća štampa ocenila je ovaj dogadjaj kao „koristan doprinos kulturnoj atmosferi grada“ i apelovao na javnost da u što većem broju poseti izložbu i uz povoljne cene otkupi radove. Na izložbi su prikazani aktovi, portreti i nekoliko pejzaža, kao dokaz slikarevog talenta, te „zaslužuju najširu potporu izlagaču“.  

Najznačajnija manifestacija na kojoj Sekulić u to vreme sudeluje bila je prva jugoslavenska izložba održana u Beogradu 1904.godine. Nadežda Petrović uvrstila ga je u naraštaj koji mnogo više donosi od starih priznatih slikara. „Dva pejzaža Sekulićeva su iznenadila, naročito onaj levo: sivo, oblačno nebo, široko zeleno polje puno senki od oblaka i puno skrivenog sunca u pozadini dva – tri crvena seoska krova. Ta slika je najbolji pejzaž na izložbi“. Ta dva pejzaža je otkupio kralj Petar I Karadjordjević.  Iste godine, Sekulić se vraća u München  i završava studije na Akademiji gde ostaje u statusu slobodnog umetnika. Medjutim i dalje je pitanje njegovih finansija tegobno te svoju egzistenciju obezbedjuje više od pomoći svojih stričeva nego od prodaje sopstvenih radova. Prilika za novim prilivom novca se ukazala, kada je Skupština Županije u Velikom Bečkereku donela odluku 5. Oktobra 1904.godine da za svečanu salu nabavi portret Ferenca Rákóczia II,  kao kopiju njegovog portreta jer je original naslikao Adam Manyoki, koji je bio izložen u Dresdenu. Za tu svrhu je bio odobren iznos od 1.000 forinti. Odbor je medjutim tek 1906.godine pristupio realizaciji ove odluke te je odlučio da poverenje pokloni mladom Sekuliću, uz uverenje da će tako dobiti „ozbiljnu i vrednu“ Rákócievu sliku.

Sekulić je najpre prihvatio ponudu a onda je započeo sa neprekidnim odlaganjem dovršenja portreta pravdajući se bolešću i nemogućnošću da sa male reprodukcije  naslika veliku sliku, zbog čega je tražio da mu se odobri put u Dresden kako bi tamo na licu mesta mogao „studirati“ originalnu sliku. Sekulić je opet u nepovoljnom materijalnom položaju te potražuje novce od svojih stričeva i županije. U Dresden stiže tek 1. februara 1906. godine jer je izgubio dosta vremena oko administrativnih zapreka u vezi pribavljanja neophodne dozvole za kopiranje u zbirci Kraljevske galerije, koju je dobio tek na intervenciju Županije preko Austrougarske ambasade.

Županija mu šalje predujam od 300 forinti, koju Sekulić kasnije obaveštava da dobro napreduje i da je „prošao najteže delove zanata“. Problem su mu bile čakšire i čizme, koje nije mogao uraditi na velikom formatu, te je u tu svrhu zamolio Županiju da mu pošalje potrebne rekvizite. Teška materijalna situacija ga je ponovo naterala da potraži pomoć od svog strica Vase, koji je na svoje ime podigao zajam kod Založne banke. Kada je došlo vreme da se taj zajam vrati, Sekulić nije imao novca te moli Županiju da Vasi Sekuliću isplati 300 forinti, kako bi ovaj mogao likvidirati menicu. Posle dve godine rada u Dresdenu, vraća se u München sa nedovršenim portretom i ponovo moli Županiju za pomoć u iznosu od 650 kruna, jer je veličinu slike na njihov zahtev morao povećati kom prilikom je poslao četiri Rakocyeva portreta manjeg formata uz molbu da se slike prodaju i da mu se novci pošalju. Istovremeno čeka na tražene rekvizite za koje je pružio objašnjenje: „Ovi predmeti su meni potrebni radi prirodnog naslikanja. Nije važna boja nego predmet (oblik) da bi se verno oblikovalo. U umetnosti se nikada ne ostvaruje jedan predmet bez da se isti studira po prirodi, a ovo je kod te slike vrlo važno kao i samo lice i ruke“.  Dok je mladi slikar prolazio svoje životne postaje Križnog puta u večitoj borbi sa slabim zdravljem i materijalnom oskudicom, štampa je bila na njegovoj strani. Javnost je bila obaveštena da je bečkerečki slikar Aleksandar Sekulić, „na umetničkom polju do sada postigao uspehe. Sada radi u Münchenu i tu izmedju ostalog za potrebe i na zahtev torontalske Županije radi sliku Rákóczi Ferenca II“: Koliko je poznato, taj portret Sekulić nikada nije završio. 

I nakon završetka prvog svetskog rata Sekulić ostaje u Münchenu. 

 

 

Nastavlja se

 

0

Comments