Piše: Ljubica Kolarić Dumić  

 

 

RAVNICO MOJA

Volim te,

ravnico moja nepregledna.

Volim prostranstva tvoja,

suzama umivam

livade tvoje nepokošene.

 

Udišem mirise

opojne zemlje tek preorane.

Dok se budiš u suncu

i dok te vjetrovi miluju.

 

Mirne večeri tvoje

i noći tihe, proljetne.

Jeseni tvoje volim

i zime bijele, samotne.

 

Volim te,

ravnico moja!

Daleka pjesmo

i ljubavi moja.

MIRIŠE ZEMLJA

Zovu me prvi cvjetovi

vjetrovi s poljana,

njive uzorane 

i jesenske kiše.

 

Miriše zemlja,

voćka je procvala

i ona me zove.

I zore ove

tek probuđene. 

 

Zimski snjegovi

zavijani brjegovi,

putovi i staze

i magle bijele

pogled mi maze.

 

Mjesečina i oblaci,

zraci jutarnjeg sunca,

zovu me zvuci kiše...

 

Miriše zemlja, 

zove me 

i miriše.

 

I KAMEN OVAJ VOLIM

Zovu me jutra tvoja, zemljo,

mole me sutoni 

da se ponovno vratim,

srce iz grudi hoće.

 

Ne pita 

mogu li ostaviti novi dom

i otići ognjištu starom.

 

Ali, kako, kako da odem? 

 

I ovdje je domovina moja

ova ulica moga grada,

ulica je i moja.

 

Djeca su mi ovdje prohodala

ovdje je sva mladost moja,

a tamo djetinjstvo rano.

 

Kako da odem

kad kamen ovaj volim

i more, ravnicu plave boje.

 

Kroz valove mlada žita mi mašu

i stijene šapću:

Ostani i mi smo tvoje.

 

Iz zbirke „Raskrižje“

„Otokar Keršovani“, Rijeka, 1983.

 

 

ODLAZAK

I tako sam otišla.

 

U čežnji

za suncem

za tišinama

za prostranstvima.

 

U IME LJUBAVI                                         

U ime ljubavi                                                

prema mojim ravnicama                               

dalekim                                                        

pozdravljam svako jutro                               

sunčano.    

                                                    

I kiše 

i oblake,                                                

jesenske sive sutone                                      

i ljetne večeri 

zvjezdane. 

                               

Preteške ove daljine                                       

zidove nepodignute,                                       

a visoke, visoke                                           

i čežnje ove u meni

što gore vatrom i prijete,

ne prokljinjem.

                                        

Proljeću poklanjam cvjetove,

livadi zelene  sagove,                                   

ptice ujutro budim,                                       

nudim osmijeh 

i ruku                                     

putniku. 

                                                         

U ime ljubavi                                                   

prema mojim ravnima,                                    

na  raskrižjima                                                

srce ostavljam.                                                

Putokaz                                                           

zalutalima.     

                                                

Iz zbirke „Sva u srcu“

Školske novine, Zagreb, 1985.