Lip naočit momak je moj Tavankut, al ima jednu manu od drugi nametnutu. Tavankut je pun svega i mogo bi biti opština , što je davno kadgod i bijo.  

 Al u tavankutu se usprkos sposobnom svitu, sve ruši poput giganta kadgodašnjeg “MEDOPRODUKT“-a di mišovi kolo vode el što se kaže još.

„Pusto mliko i mačke loču“

Zasadi jabuka su nestali, velika većina jabuka je povađena dok jedan priostali deo sića tavankućane na to da je zbog silni kadgodašnji voćnjaka upravo i na grbu tavankuta njezino visočanstvo jabuka.

 Okrenijo se sposoban svit sa svojim rabadžijama drugim poslovima, tako da sad u Tavankutu niču zasadi paprike koju vid slučasnosti u ovom polupustinjskom predelu zovu „slonovo uvo“-baš ku da smo u kakoj Afričkoj koloniji med divljim zvirima.

Pa kad se pomnoži dva sa dva ispadne četri i eto ti matematike koja logikom svojom i pokaziva da i jesmo kolonija i to kolonija kojkaki latabara koji bi da njim plaćamo na primer odvodnjavanje a nama triba navodnjavanje ako bi sadili štogod u ovom našem plemenitom pisku.

 Kad pogleda čovik realno i nema tu tušta divana. Fabrike za priradu povrća i voća su nam ostale ku da su ji bombardovali, tako da i nema se više mogućnosti proizvest štogod naše sa ovi prostora ku što je kadgod bila „Mirgeška rakija“.

 Al oped, nema pokrke !-stat se nesmi, mora se naprid ići kako bilo da bilo.

Tako se masa ovdašnjeg svita okrenilo sadnji dračova oni lilavog cvata , što za pet-šest godina narastu ku ovaj običan drač za petnajst.

 Vratijo se svit polako i onom našem izvornom pravom tavankuckom!!

Vratijo se i to pretežno mlad svit sadnji vinograda i oped niču pored dračova i vinogradi, oped se pije :kevedinka , otela..i druge sorte novije i starije-nebitno ode u pisku Tavankuckom vinograd svaki uspije i to bez da mu triba vode , ode rep njegov doli u zemlju meterima dok ne nađe sebi podzemnu vodu kojom napaja svoje slasne grozdove i sad je Tavankut malo i došo do ajera, jel nema više onog odveć pritiranog prskanja dano noćnog.

 I neda se Tavankut ni jedan a ni drugi ni stariji Gornji ni ovaj mlađi Donji.

Nedamo se imamo prostranstava ovi naši, di se još tušta dračova i još više vinograda mož posadit.

 I kad oped svedemo račune, nismo na nuli i nikad bit nećemo jel Tavankut ima svoj jak potencijal to je zemljište koje obradit najbolje zna samo onaj kome je pisak u nozdrvama od male maloći.

A drugo i najbitnije to je da se tavankut širi i da u tavankutu zafaljujući našem učnom i promućurnom svitu , cvata turizam.

Jel imat ovaku Crkvu ku što je naša Župna crkva Tavankucka i imat onake salaše ku što ji Gubecima.

E to se mož imat samo zafaljujući onima koji svoje korene nisu zaboravili i koji kad skinu pošu oma uskaču u radničko odilo, da zadovolje svoje genetske pridospozicije i pokažu da je ovaj narod ode sve što je steko –steko svojim radom.

A ono što smo izgubili, nemojmo se briniti jel svi triba da znamo pripovitku iz Biblije naše i divan o pravednom Jobu.

Autor: Tomislav Mačković