S Lizikom i s Gizikom
- Font size: Larger Smaller
- Hitova: 1928
- Pretplata na ovaj zapis
- Ispis
- Bookmark
Iz humoristično-satiričnog romana „Slatko kod Dunje“, autor Branimir Miroslav Tomlekin
Kad je Dunja pred svojom kućom sišla s moje štangle, mogao sam sve svoje misli da usredsredim na još uvek bolnu poruku „časne sestre“ Gizike. Da me nije onako stisla, bio bih siguran da sam sve sanjao, da sam halucinirao od vrlo teških i zgusnutih emocionalnih događaja tog popodneva na plaži. Posebno ne bih verovao da sam čuo te Gizikine reči:
– Dođi noćas u ponoć u kolibu u Lizikin bostan. Kod groblja!
Onda sam se prvo zapitao da li je Gizika seksualni revolucionar u ilegali, jer odlučujuće poteze vuče ispod vode, ili je u pitanju ipak nešto drugo? I da li Lizika zna da je njena drugarica Gizika seksualna revolucionarka? Izgledalo mi je neverovatno da neko nekome dođe u goste i već prvu noć provede, krišom, s ljubavnikom kojeg je upoznala tog popodneva. Sve to posebno nisam mogao nikako da povežem s smernom Lizikom, a posebno ne s njenim još smernijim i pobožnim roditeljima, u čijem bostanu treba još noćas da se dogodi ovakva jeres s njenom drugaricom Gizikom. I baš ja treba da odigram tu ulogu Satane!
– Baš sam glup! – uzviknuo sam glasno, jer mi je, sada kada mi je Satana pao na pamet, postalo jasno da nije u pitanju nikakva seksualna revolucija, već neki ponoćni kultni verski obred koji će Gizika, Lizika, a možda i Lizikini roditelji, već po ranije dogovorenom scenariju sa svojim verskim redom, izvesti ove noći. A neko im je potreban kao žrtva! Kako sam naivan! Pomislio sam, s obzirom na način kako mi je uručen poziv, da ću konačno biti na najbolji način uključen u seksualnu revoluciju, a sada vidim da mogu i da stradam u nekom mističnom ponoćnom verskom obredu!
Zaista sam se uplašio i počeo sam razmišljati o tome da u to gluvo doba noći ne odem do Lizikine kolibe, ali znatiželja i dedine reči u vezi s ovakvim situacijama, a koje pamtim kao i sve drugo što mi je deda govorio, čvrsto su me opredelile da učestvujem u tom ritualnom poduhvatu pa ma kakav god bio njegov ishod. Znao sam da su Lizikini ove godine posadili bostan pored samog groblja, a znao sam čak i koji momak ga čuva. Bio je to njihov komšija Josa, prava mrga od momka. Ali, večeras će verovatno i s Josom biti napravljen nekakav dogovor u vezi s mojim ponoćnim pozivom u kolibu. Možda će i taj momak učestvovati u obredu, možda kao dželat, ili će me jednostavno izmlatiti – ako je sve to bila samo Gizikina šala – kada se budem vrzmao u to doba noći oko bostana koji on čuva?
– Baćo, nemoj nikada da pobegneš s opasnog mesta dokle god se ne uveriš koliko je ono opasno i samo pazi da ne ideš dotle da više ne možeš pobeći! – rekao mi je deda jednom prilikom i shvatio sam dubinu mudrosti tog saveta. Ako pobegneš pre vremena, svi će te smatrati kukavicom, ali ne treba ni uludo gubiti glavu, pa tako ni pobeći nije sramota.
Nešto pre ponoći, moje žene – baka, tetka i mama – spavale su dubokim i blaženim snom pravednika, ne sanjajući da se njihov jedini muški član familije iskrada kroz prozor svoje sobe i odlazi van sela, u pravcu groblja, gde bi mogao da zapadne u smrtnu opasnost.
Sat s ckvenog tornja, u centru sela, otkucao je ponoć u času kad sam zalegao u visoku detelinu blizu Lizikinog bostana, odnosno kolibe u njemu, i posmatrao šta će se dogoditi. Bio je pun mesec i sve naokolo se videlo kao na dlanu. Ali oko kolibe nije bilo nikoga, niti se iz nje išta čulo. Izgledalo je da ni u njoj nema nikoga. Bilo mi je čudno da bostan niko ne čuva baš noćas, ili me možda Josa upravo posmatra odnekud iza krstova, iz groblja, i sutra će se kidati od smeha pričajući Liziki i Giziki kako su me nasamarili, što je možda i jedini cilj cele ove ujdurme.
I ponoć je prošla, a u kolibi i oko nje se ništa nije događalo. Pošao sam prema kolibi, ustavši iz deteline. U tom trenutku se iz nje začuo prestrašeni ženski glas:
– Marko, da li si to ti?
– Ja sam, Gizi, ja. Ne boj se! – ogovorio sam prepoznavši Giziku po glasu.
Kad sam ušao, pripila se uz mene, sva drhteći. Čvrsto sam je držao u zagljaju i milovao po kosi, bez reči. Čekao sam da se malo pribere.
– Kakvu glupost sam napravila! – rekla je posle nekoliko minuta. – Umrla sam od straha, ovako sama, pa još pored ovog groblja, čim su me Lizika i Josa ostavili u ovoj kolibi.
– Lizika i Josa? I gde su oni sada?
– Negde u goblju! ’Vataju se.
– Lizika i Josa! Šta pričaš?!
– Šta pričam! Ne poznaješ ti Liziku, baš kao ni mene. U nas je odavno ušao đavo kojeg ne možemo da isteramo, a tera nas da sve više i više trebamo muškarce.
– Lizika treba muškarce?!
– Sve više i više, kao i ja! Kažem ti da je s Josom. A koja bi još devojčica učinila sve to što sam samo dosad učinila ja! I što ćemo i ja i Lizika noćas još učiniti, uprkos smrtnom strahu.! To je jače od nas, Marko.
– I nema veze s revolucijom? – pitao sam je da bismo stvari sveli na čistac.
– Kakvom, pobogu, revolucijom?!
– Pa, ovom, seksualnom, o kojoj svi govore i pišu po novinama.
– Seksualnom? – prasnula je u smeh. – Ma, ne! Ti si lud! Lepo sam ti objasnila šta je u pitanju.
– I nemaš nikakvo oružje?
– Kakvo sad oružje?!
– Pa za revoluciju. Kontraceptivna sredsta.
Sada nije mogla zaustaviti smeh.
– O, Marko, do nas još sve to nije stiglo i ovaj narod se još uvek bori bez oružja, prsa u prsa. I nas dvoje ćemo paziti.
– A zašto onda ono danas ispod vode..., ako nisi konspirativni borac seksualne revolucije?
– Maaak, Lizika mi u Novom Sadu odavno govori o tebi s velikom požudom i došla sam kod nje samo zbog tebe. Ništa ti više neću govoriti, i ovo je previše. Voli me od ovog časa bez ijedne reči, ako ti se dopadam. Josa i Lizika će doći po mene oko tri sata, tako smo se dogovorili.
A jako mi se dopadala i slušao sam je usta otvorenih od iznenađenja, kao da ću sada ipak progutati onu lopticu od picigina s plaže. I nazvala me je umiljato, kao Dunja: Maaak! Ovako nešto čekam više od dve godine! Pa dosta je već te prve prave ljubavi, romantike i drugih kerefeka od kojih mi je već zlo. Kod ove lepotice nema prenemaganja, glumatanja i okolišenja. Takve žene mi trebaju! Bez obzira i na ciljeve same revolucije!
U kolebi smo Gizika i ja, goloruki, bez pomoćnih sredstava, i goli kao od majke rođeni, vodili ljubav sve dok po Giziku zaista nisu došli Lizika i Josa, a počelo je već i da svanjiva.
Da ne bih iznosio u javnost detalje o ovom slučaju i tako prevazišao u vulgarijama Milera, mislim na onog Henrija, ili Bukovskog, mislim na Čarlsa, napisao sam pesmicu, jer kroz stih se može na lepši način reći mnogo više nego kroz priču, ali, u isto vreme i mnogo manje, odnosno baš toliko da svaki čitalac pronađe sebe prema svojim sklonostima prema svojoj čednosti ili perverziji: od tročasovnog najnežnijeg milovanja pa do nezajaznog i divljeg odnosa dvoje zdravih, mladih i neobuzdnih ljubavnika:
Smerna i čedna je bila naša Lizika,
kao časna sestra nekog samostana.
Ali onda, jednog vrelog letnjeg dana,
njoj iz Novog Sada dođe ta Gizika.
I ona je izgledala smerna i čedna,
ali od tog našeg sela prelepog gosta
saznadoh da je prava đavolica jedna,
i da joj muških baš nikad nije dosta.
I da sve to isto i za našu Liziku važi,
pa tako one zajedno, sve u dogovoru,
muške ’vataju i pod vodom, na plaži,
i još iste noći s njima dočekuju zoru.
Tako je Gizi meni dala poruku jasnu
da još noćas dođem u atar, u bostane,
gde ću u kolibi ljubiti tu ženu strasnu
sve dok novi dan nad selom ne osvane.
A bila je kao iz najluđih muških snova,
nežna, a u isti mah vatrena, luda i živa.
Sve je znala, samo za stid ne žena ova,
a što toliko voli da voli – nije ona kriva.
Josi je, kada su on i Lizika došli po Giziku i zetekli nas u kolebi još uvek u zagrljaju, došlo da još jednom navali na Liziku. Valjda mu tamo, u groblju, nije bilo sasvim udobno. I učinili su oni to tu, pred nama, kao da nas nije bilo.
Gledao sam sada Liziku kako vodi ljubav i video istu požudu, iste pokrete i iste uzdahe kao kod Gizike. Bile su jednako i građene, kao izvajane od vajara najvećeg poznavaoca lepote ženskog tela, i nisam mogao da poverujem svojim očima: neviđeni ženski porok upakovan u takvu lepotu, pa još u duplikatu! Danju skrivan, tako da se nije mogao ni naslutiti, ali noću se nije mogao obuzdati.
Od tada su Lizika i Gizika bile svaki dan sa mnom i Dunjom na plaži, a bio je dovoljan samo jedan mig da bih znao da li ćemo se ja i Gizika te noći opet voleti u kolibi Lizikinog bostana.
Pred kraj leta, ja i Josa smo zamenili partnerke. Očigledno sam kod Gizike dobio zadovoljavajuće ocene, pa me je preporučila Liziki. Ustvari, Liziki sam se odavno dopadao, ali je u izvidnicu poslala Giziku, da ne gubi vreme ako ja ništa ne vredim.
Na plažu su sada svaki dan dolazili i Nataša i moj dužnik Miša davljenik, a Dunja je jednog dana rekla da ne treba više da je vozim na Savu mojim biciklom jer je došla kolima s nekim buzdovanom iz Šapca, koji je očigledno več odavno kod nje zamenio mene u ganjanju romantike. I uskoro su mi se oba buzdovana čak poćela žalili na isti problem koji sam i ja ranije imao i s Dunjom i s Natašom. Rekao sam im da moraju biti jako, jako, jako strpljivi sa svojim romantičnim i čednim ljubavima.
– To su najbolje ženske, čuvajte ih, druga strana medalje je kudikamo gora! – rekao sam im s pomalo tajanstvenim smeškom dobrog poznavaoca ovejane suštine odnosa muškaraca i žena i već prekaljenog borca seksualne revolucije.
Nisu znali o čemu pričam, nisam ni ja baš bio siguran da i Dunja i Nataša već odavno krišom ne varaju svoje buzdovane, noću, po kolibama u ataru, ali čim su Dunja i Nataša završile gimnaziju ta dvojica se poženiše njima, jer duže nisu mogli izdržati. Verovatno bi im se ukvarila jaja od neupotrebe i tu više ne bi bilo pilića, a bez pilića sva to ništa ne vredi.
Niko nije mogao da zna ni da li su Dunja i Nataša i posle udaje gostovale po kolibama, kao ni to da li su buđanovački buzdovan i šabački buzdovan konačno došli sebi i takođe počeli da gostuju krišom po kolibama, bungalovima, motelskim, hotelskim, hostelskim ili nekim drugim sobama i sobičcima.
Tako se seksualna revolucija kod nas sprovodila na naš način. Svi sve rade krišom od drugih, jer niko nikom ništa ne veruje, i ne zna se ni ko pije ni ko plaća. Ne znaju se ni ciljevi, nema taktike, nema sredstava, opreme, oružja. Svi učestvuju u revoluciji po svom nahođenju i kako oni sami vide tu stvar i kako oni misle da se u tome svemu treba ponašati. Ustvari, niko nije imao pravu predstavu o razmerama borbe i samo se moglo naslućivati da je seksualna revolucija konačno i kod nas u punom zamahu.
Ne zna se ni da li su Dunja i Nataša i njihovi buzdovani i nesvesno veći borci u seksualnoj revoluciji od Lizike i Gizike, koje opet negiraju da su aktivistkinje, i sve je jedno veliko zamešateljstvo. Svi smerni, fini i nevini dok ne padne mrak!
I ja sam suviše mlađan uleteo u tu seksualnu revoluciju, kao grlom u jagode. Nisam video pravi cilj ni da li ćemo uspeti da izvojujemo neku konačnu pobedu. Samo sam znao da će tada, mislim kada konačno pobedimo, svi na sav glas vikati da su baš oni prvoborci i ove revolucije kao i one iz četrdeset i prve. Sa dva svedoka. Meni, što izgiboh u borbi – ni slava, ni hvala. Ko mi je kriv što sam oba svedoka pokazivao jedino svojim saborkama.
Objavljeno u mjesečniku Hrvatske novine broj 51, stranica 22-23