Iz  humoristično-satiričnog romana „Slatko kod Dunje“ autora Branimira Miroslava Tomlekina               

 

Kada sam ušao u učionicu prvog dana nastave u sedmom razredu gimnazije imao sam utisak da me sve ženske posmatraju nekim drugim očima, ustvari ja sam njih posle tog raspusta s Lizikom i Gizikom gledao nekim drugim očima, odnosno, one su primetile da ih gledam tim očima, pa su i one mene počele gledati tim očima. Ženske imaju intuitivni i nepogrešivi osećaj koji muškarac je muškarac s iskustvom sa ženama, a koji to nije, i sve bez izuzetka se lepe na one prve. Stvar nema nikakve logike jer sve ženske bez izuzetka traže isključivo sebi apsolutno vernog muškarca i sve ga, bez izuzetka, ako baš ne odmah, ali ono malo kasnije, varaju. Radi se o dokazivanju premoći nad muškim, ali i nad ženskim rodom, a što je slučaj i s muškarcima. I oni svi traže sebi apsolutno vernu ženu, a varaju je gde god stignu i tako dokazuju svoju premoć u odnosu na žene, ali i u odnosu na muški rod. Sve bih rekao da je jednima i drugima u tome važnija premoć u okviru svog roda. 

A ja sam sada već bio takav šmeker da sam mogao nepogrešivo da procenim s kojom devojčicom mogu ganjati samo romantiku, s kojom bih vremenom mogao s romantike preći u revolucionarne aktivnosti, a s kojom bih odmah mogao direktno uleteti u borbu. Podrazumeva se da s prvom kategorijom nisam gubio vreme i tako sam ubrzo u Rumi preko radne nedelje često kolaborirao s nekom revolucionarkom, a preko vikenda skoro kolabirao s Lizikom, koja je sada gotovo redovno dolazila kući, u selo, iz Novog Sada. Prošlo je leto, nije se moglo u kolibu u bostanu, i sada smo imali razrađenu šemu da me oko ponoći između subote i nedelje Lizika pušta u svoju sobu, koja je u njenoj kući bila poslednja prema bašti. Dok su joj roditelji spavali dubokim, najreligioznijim snom najodanijih i najpobožnijih hrišćana, ja sam dolazio kroz baštu i ostajao kod Lizike sve dok ne bi počelo da svanjiva.

Već početkom decembra Lizika mi je rekla da ćemo zajedno dočekati Novu godinu, što sam i očekivao, ali je rekla da za tu priliku ima i jedno lepo iznenađenje za mene. A ono se, pokazalo se, sastojalo u tome da je za tu Novu godinu s Lizikom iz Novog Sada došla i Gizika. Borio sam se letos s obe pojedinačno i to nije bio problem, ali sada treba prvi put u životu da se borim s dve žene odjednom, koje su uz to bile još i izuzetno revolucionarno nastrojene, a kojima je vremenom permanentno eskalirala potreba za muškarcima.

Sada ste se ponadali da ćete čitati detaljne opise te borbe, ali pošto bi to spadalo u pornografiju, možda kič i šund, od toga nema ništa. Taman posla da mi neka režimska komisija sklepana od plesnivih apstinenata od seksa, koji zbog bolešitne ili nekog ličnog nastranog ubeđenja, ne mogu da smisle te stvati, zabrani ovako veselu knjigu ili mi udari neki ogroman porez koji ne bismo mogli izdržati ni vi, dragi čitaoci, ni ja.

Ali, sigurno ste pogledali bar jedan pornić, iako sam ubeđen da ih gutate u enormnim količinama, pa vam mogu jedino reći da su ono što smo radili Lizika, Gizika i ja bile prava umetnost i lepota u odnosu na to što gledate u tim filmovima. Naše prvo pravilo bilo je da se svako od nas troje pre svega maksimalno trudi da onim drugim dvoma bude što je više moguće lepo, a za sebe šta ko ugrabi, a dalo se, verujte mi, baš dosta toga nagrabiti.

A drugo pravilo, ma kakvo pravilo, bio je to za nas zakon: svi naši pokreti su morali biti nežni, lagani i usporeni, danas bi rekli u slou-moušn stilu, bez ikakve žurbe, bez obaveze ispunjavanja nekih normi i tome sličnih gluposti. Danas pornići liče na scene mučenja iz doba inkvizicije, na teške rudarske, kamenorezačke i drvodeljske radove, ili na prinudni robijaški rad, a sve još i u ubrzanom ritmu, sa što više obrtaja u minutu, kao kod motora pod turažom. Učesnici tog rada su mokri mokrijacki od znoja, s mučeničkim grimasama na licu, i tako bolno urliču i zapomažu kao da jedni drugima deru kožu. A oružje i pomoćna sredstva koje upotrebljavaju u toj borbi i prilikom tog mučenja može da izmisli samo bolesna mašta. Pri tom je sve enormne veličine, posebno alatke, i posmatraču se uliva kompleks niže vrednosti. Lizika, Gizika i ja nismo imali ama baš ništa kao ispomoć i sve smo radili prstima, onima na rukama, kao i onima na nogama, šakama, laktovima, ramenima, kolenima, butinama, nadlakticama, stomacima, grudnim košem, bradom, ušima, jabučicom, nosom, jezikom, čelom i da sad tu ne nabrajam sve delove muškog i ženskog tela, posebno ne one najvažnije u takvoj prilici.  

Detalje koje neću da iznesem ni vama niti ikom drugom opisivao sam jedino svojim najbližim drugarima iz literarne sekcije i to u pristojnoj literarnoj formi i s naglaskom na edukativnim elementima, a sve u vezi s napredovanjem daljeg toka seksualne revolucije. Za sve druge oni su bili potpuna tajna jer sam ćutao kao zaliven. Smatrao sam da je to sasvim ispravno, jer ako sam pravi revolucionar, sada već sasvim prekaljeni, ideje i iskustvo moram širiti i na ostale, ali samo na one saborce i drugove u koje imam apsolutno poverenje. Od Laze, Steve, Bore i Jove nije se moglo naći boljih drugara i boraca, jer su i oni vremenom postali prekaljeni. 

Kada smo kasnije razmatrali dostignute rezultate, videlo se da su oni bili zaista impresivni i moji drugari su bili pravi heroji. Učestvovali su u sve više i više direktnih borbi, a prenosili su i oni svaki svojim najboljim drugarima, borcima ili poverljivim rođacima i poznanicima revolucionarne ideje i svoje iskustvo. Moglo se očekivati da jednog dana, kada pobedimo, svi dobijemo odlikovanja, ako ne i neke visoke titule. A za sebe sam bio apsolutno siguran da ću u tom slučaju dobiti bar priznanje da sam jedan od prvih prvoboraca.

Nadam se da će biti ustanovljen i orden za zasluge bez reda i mere i da će jedan takav biti uručen i meni, jer sam hrabro ulazio u svaku i najtešnju pukotinu, kao i u najmračniju provaliju bez dna, i sve to bez ikakvog oružja, ili, kako bi se reklo, goloruk. Ali radio sam to i bez ikakve opreme i zaštitnih sredstava, što bi valjda trebalo reći, golokur, a što nije u skladu s načelima revolucije, jer su pravila revolucije apsolutno tražila primenu zaštitnih sredstava, pa baš nisam bio sasvim siguran da ću dobiti ta odlikovanja. 

A naša revolucionarna grupa, s tako velikim iskustvom, na jednom konspirativnom sastanku je odlučila da, kao članovi literarne sekcije našeg razreda, revoluciju odgovarajućim tekstovima i ilustracijama prenese i na zidine naše škole, odnosno na zidne novine u našoj školi, kao i u bilten literarne sekcije.   

Kao probu u kakvom stanju je masa, odnosno narod, odnosno učenici gimnazije, a vezano za tu stvar, jednog dana smo, na velikom odmoru u našem razredu, zaintrigirali naše drugare i drugarice za malu anketu. Zadatak je bio da učenik, ili učenica, na papiriću nacrta polni organ suprotnog pola od onog kojem sam, ili sama, pripada i to tako da crtež niko ne vidi i ne može ga kopirati ili s njega precrtati ni najmanji detalj.

Anketa je bila poražavajuća. Kite su, s jajima ili čak bez jaja, ličile na svašta samo ne na sebe, a za žensku stvar je vladao grafički stereotip: kajak gledan iz ptičije perspektive, s uzdužnom crticom po sredini kao nekim prorezom kroz koji bi mogla nagrnuti voda i potopiti taj kajak, te puno kratkih zrakastih crtica koje su se od njega širile na sve strane kao sunčeve zračice, a trebalo bi da predstavljaju dlačice. Ličilo je to i na čudnu živuljku punu bodlji, pa je teško bilo zamisliti da tog ježeka treba i dotaći, a kamoli s njim svašta raditi i to najosetljivijim delom inače osetljivog muškog organa! Katastrofa! Ali to nas je samo učvrstilo u ideji da borbu za seksualnu revoluciju prenesemo na zidne novine i u bilten. 

Svoju nameru smo prvo otvoreno izložili našem dragom profesoru iz srpskohrvatskog jezika i voditelju literarne sekcije profesoru Puškinu. On nam je u međuvremenu, odnosno pred kraj te školske godine, postao toliko blizak da se znalo dogoditi da uveče naletimo na njega, ili on na nas, u nekoj od rumskih kafana na periferiji grada, jer smo one u gradu izbegavali upravo zbog profesora, a koje je i on izbegavao upravo zbog profesora, i tada bi s njegovim društvom sedeli, razgovarali i pili za nekoliko sastavljenih stolova, često do zore.

Puškinu smo rekli da bi tekst za zidne novine, odnosno za bilten, s odgovarajućim pratećim grafičkim prilozima i slikama, trebalo da bude duhovit, veseo, ali nadasve edukativan. Naš genijalni profesor je pozdravio takvu ideju i samo je rekao da će u ovom slučaju biti strožiji pri korekturi, lekturi i cenzuri nego inače kod literarnih sastava. Ispostaviće se, međutim, da se ponašao upravo suprotno od onog što je rekao. 

Naš rad, u definitivnoj verziji dopunjen s dosta profesorovih ideja i detalja, imao je naslov „Kamo sutra?“, što je već u naslovu najavljivalo da je u pitanju veliko pitanje šta sutra sa seksualnim neznanjem. Uvodni deo se sastojao u razbijanju osnovnih tabua, odnosno u tome da gimnazijalkama i gimnazijalcima objasni da su takozvane „bezobrazne“ reči potpuno ravnopravne sa svim ostalim rečima i da služe, kao i sve druge, za lakšu komunikaciju među ljudima. Tu su citirane neke takve reči iz Vukovog rečnika, mislim na onog šepavog vuka, koji je napisao taj rečnik još hiljadu osamsto i osamnaeste godine, a koji je i kroz takve reči sačuvao od zaborava pravu sliku i duh narodnog bića, odnosno njegov način izražavanja. A pokazalo se da je taj obični puk bio „zdrav k’o dren“,  bez kompleksa i frustracija i da mu nije bila potrebna nikakva seksualna revolucija, kao nama danas. Tako je Vuk sakupio i narodne pesmice u kojima se „bezobrazne“ reči najviše upotrebljavaju, a to su bile pesmice koje isključivo govore o odnosu žene i muškarca. Kažu da ga je na to nagovorio neki kopitar, ali je to iskrivljena verzija istine da je i Vuk učio posmatrajući konje, koji spadaju u red kopitara, kao što je i moj deda bio ubeđen da čovek u životu o životu može sve da nauči posmatrajući kako se ponašaju konji. 

Posebna vrednost takvih pesama je njihova duhovitost, dvoličnost izražaja i parodija, a bilo ih je puno diljem svih naših krajeva. Sam Vuk navodi, na primer, da „i dan-danas u Sremu postoji narodna pesmica čiji stihovi počinju sa: 

Kad se ženi Mojteošine bane, 

on zaprosi Dajguzu devojku...“

pa možete samo zamisliti šta se sve još našlo u njoj, mislim, u pesmici, ali i u Dajguzi devojci. 

Zatim smo na panou zidnih novina u školi objasnili da su još u prastaroj indijskoj kulturi smisao i radost života pretočeni u pravu nauku i filozofiju, odnosno u pravu umetnost načina življenja. Indusi su još pre više hiljada godina tvrdili da je srećna i harmonična ličnost samo ona koja ne zanemaruje dharmu, društvene i etičke norme, arthu, sticanje materijalnih dobara, i kamu, užitke čula. U našem radu naglasak je bio na kami, a mokšu, kao četvrtu disciplinu staroindijske mudrosti, nismo spominjali gimnazijskom uzrastu, jer se preporučuje da joj se čovek ili žena posvete tek u dubokoj starosti. 

Sledile su originalne, medicinske anatomske slike reproduktivnih organa u čoveka i žene, s opisom pojedinih delova upravo onako kako ih nazivaju mudri Indusi u Kami, tako da je izbegnuta svaka vulgarnost. A jedino je pobliže naznačen smisao reči lingam i smisao reči joni. 

Lingam je osnovna forma sveopšte plodnosti, osovina svemira i princip večnog i jedino realnog bitisanja. Uvek je prikazan u uspravnom stanju, drugačije ne vredi ništa. A joni je velika materica kosmosa iz koje se sve rađa. U ovoj filozofiji kult joni je toliki da se svaka udubina stvorena prirodnim putem, svaka pećina, šupljina ili rascep u steni, zemlji, drvetu ili bilo čemu i komu tretira i obožava kao joni.

Na kraju smo gimnazijalke i gimnazijalce edukovali u vezi sa zaštitnim sredstvima u direktnoj borbi učesnika u revoluciji i smatrali smo sve ovo zaista dobrim potezom i velikim korakom napred na tom polju. 

Rezultat je, međutim, bio sasvim neočekivan. U roku od pola sata uklonjen je naš pano zidnih novina sa zida u hodniku škole, tako da nije bilo ni govora o štampanju istog sadržaja i u biltenu. U roku od dvadeset i četiri sata uklonjen je iz škole i naš profesor srpskohrvatskog jezika Puškin, zabranjena je literarna sekcija, a nas pet avangardnih sekcijaša dobilo je ukor nastavničkog veća pred isključenje iz škole i sniženu ocenu iz vladanja na „tri“, što je u to vreme bila prava sramota, jer je za trojku iz vladanja trebalo učiniti više krajnje nepristojnih ili kriminogenih radnji, dela nepojmljive nevaspitanosti, ili više onih dela koja su izazvala nemerljivu materijalnu ili moralnu štetu celom društvu. S trojkom iz vladanja bio si nevaspitani kriminalac kojem preti potpuna izopštenost iz našeg socijalističkog društva.

Poznato je da svaka revolucija jede svoju decu, pa se to i ovaj put potvrdilo, s tim da smo Laza, Steva, Bora, Jova i ja ipak preživeli, ali smo od tada prešli u čistu ilegalu i u slobodne strelce. Crnački smo, svako za sebe, i dalje radili za revoluciju, ali bez ambicija da edukujemo svoje saborkinje. Pametne žene su i iz ovoga izvlačile veliku korist, a šta bismo mi i imali s muškarcima oko toga – neka se sami uče preko žena koje su nešto naučile od nas. 

 

Opširnije u Mjesečniku Hrvatske novine broj 53 u pdf i tiskanom izdanju