Može li laž nadživeti istinu? Može samo i posle sto i više godina istina ispliva kad se najmanje nadaš. Skrivati je nije lako. Svi oni koji je kriju i žive sa lažu ubijaju svoju i slobodu drugih od čega uzajamno zavise

Piše: Dipl.ing. Goran Suručić Legenda    

Često se danas postavlja pitanje ko govori istinu a ko laž. Kome verovati na riječ, dokument, dokaz, priču. Da li se može sa sigurnošću nešto trditi, ne sagledavajući sve relevantne činjenice i postavke. Ko postavlja takva pitanja? U doba kompjuterizacije, interneta i komunikacije na globalnoj razini dolaziš u konradiktornost svog dugogodišnjeg učenja i stečenih znanja. Isto tako kad poželiš da istražiš neku poznatu činjenicu, koja nije po volji trenutnih trendova nailaziš na prepreke. Te prepreke počinju da se nižu jedna za drugom. Počinju da se gomilaju granice i rampe, kao i vrata kroz koja moraš proći u svojoj nakani.

I onda kad počneš da razmišljaš logički o nekom dogadjaju, sa postoječim dopuštenim podacima vidiš da dovodiš sebe u poziciju da li ići dalje ili ne. Da li pisati i misliti o tome ili ne. Najgore u svemu tome je odluka otići ili ostati, i utopiti se u postojeće sivilo, poluistine polulaži. Poznata je izreka „da si ubica slobode“, ako čutiš. Samo kad pogledaš izraze lica kod neinformisanih ljudi, uskih shvatanja, manipulaciji sklonih, sve postaje jasno da ćeš biti proglašen za nepodobnog. Posle toga slede metode lepog ubedjivanja i manipulacije. Za sve naknadne metode uperene za postizanje cilja ne treba ovom prilikom spominjati. Poznato je kroz društvene epohe kako su prolazili oni koji su smatrali da su bili u pravnim postupcima i želeli reči da su slobodni. 

A tisuću puta izrečena laž je istina dok jednom sama od sebe ne pukne ko mjehur od sapunice. Samo taj trenutak trežnjena je toliko bolan i deprimirajući za pojedince da ni sami ne poznaju svoj lik u ogledalu. I onda se pitaju gde sam bio, šta sam radio, u šta sam verovao, od koga sam izmanipulisan. Za neke tada počinje trežnjenje iz dobrovoljnog, dopuštenog pijanstva i kontrolisanog ludila u koje si svojevoljno uvučen, zaslepljen sjajem i glamurom lepih i nerealnih trenutnih obečanja. Za veliku večinu nikad i ne dođe do te pojave dok se ne dogodi kataklizma društva i države. Takva dešavanja dovode do toga da nestaješ u vremenu i događanjima, i da se spominješ samo u fragmentima. 

Neki koji su pokušali u tom vremenu da budu hrabri i  neustrašivi bivali su na neki načim zapamčeni i zabilježeni. Možda je tada zasijala nova zvezda na nebevskom svodu. Samo hrabrost i istina ne mogu u potpunosti neutralisati ukorenjenu laž ako nemaš tačne proverene argumente i dokaze, i trenutnu kritičnu masu koja će posle iznošenja činjenica de fakto ostati u šoku bez konta argumenata. Takvo vreme se dogadja iznenada kad se poklope sve  nepredvidjene norme koje ne može da pretpostavi ni najbolji scenarista i režiser, ili protokol majstor.

Ne govore uzalud stari mudraci „u laži su kratke noge“, i „zaklela se zemlja raju, da se tajne sveta znaju“. To potvrdjuje da život i rad koji se zasniva na lažnoj lepoj postavki ne prolazi na kraju životnog puta. Zato se svi moramo setiti pitanja Pontija Pilata „Šta je istina“. Neko zbog istine može da istrpi mnogo nepravde patnje, torture i telesnog i duševnog bola. Na kraju svakog puta istine je sloboda i čistoća duše. Može li laž nadživeti istinu? Može samo i posle sto i više godina istina ispliva kad se najmanje nadaš. Skrivati je nije lako. Svi oni koji je kriju i žive sa lažu ubijaju svoju i slobodu drugih od čega uzajamno zavise.