Kolumne

Piše: Božica Zoko

Nebo preuzme pjesmu i slavuj kao srednje mala ptica može bezbrižno sići. Sletjeti. Posvetiti se vlastitoj obitelji. Sviti gnijezdo. Mirovati kao netko tko je ispunio svoju zadaću. Izvršio zadatak. Zorom zoriti, noćom noćevati. Za svoju dušu pjevati  

Nije da nije ništa išo bi ja da se šetam uokolo al oš klinac nemož kad je policijski čas.

Nije da će oni ljudi koga sad tute za par koraka satrt al ako je kogod baš onako drčan e tom znadu zavrnit zulufe na gori.  

U ovomu do kraja materijaliziranom svijetu sve se svodilo na dobru zaradu, uspješnost, izvrsnost. Sve to je bio jedan od uvjeta za sretan život koji svi smo priželjkivali. Danas se nadam da je to vrijeme iza nas, a da je vrijeme da pomažemo drugima. Ne izgovarajte se da nemožete biti uz one kojima je potrebna pomoć, da to ovisi o drugima! To ovisi o vama i samo o vama!  

Jedna od najlepših na svetu, brza i divlja, nekada je spajala, a sad razdvaja iste narode. Eh, kad bih mogla, ispričala bih svetu najlepše i najtužnije priče. Drina pamti i srećnija vremena, kad su se u njenim mirnim plićacima deca igrala, majke prale veš, a zaljubljeni tiho šaputali. Tada je ona bila spokojnija, ljudi su je poštovali, divili joj se. Njena duša se često ogledala i spajala danju sa Sunčevim zracima, dok je noću prkosila Mesecu, nadmetala se i uzdizala u svojoj lepoti. Tako je to bilo, sve dok ljudi nisu postali zli. Ratovi, ubistva, bolesti, sav otrov i otpad bacahu u reku.   

Piše: Božica Zoko

Jedan kružni let, smještaj – ni previsoko ni prenisko i onda – guk! Razumiju ga majke ostale bez sinova, sestre bez braće, zaručnice bez zaručnika. O kako ga dobro razumiju. Kćeri bez očeva. Razumije ga svaki gubitnik. Tko god je izgubio koga – predobro razumijeva moje gukanje