Kolumne

Na doksatu našem okićeni bor,

u velikoj sobi slama je na podu,

od duboka snijega očišćen je šor,

bijele svijeće na čirake žene bodu.   

Slava naše crkve, Klement Sveti,

ne pada baš u toplo doba ovo,

al' kako je vrijeme ljepše ljeti,

Hrtkovčani slave na Petrovo.   

Čim sam Ga vidio na buvljaku, jako mi se dopao i doveo sam Ga kući. Strašno sam Ga zavolio, a obojica smo još jako dobro izgledali i sve je kod nas još sasvim funkcioniralo, uz manje bolesti i kvarove, i kod Njega i kod mene, a što smo brzo i lako otklanjali bez ikakvih posljedica. I dugo smo nas dvojica veselo jurili kroz bespuća naše zbilje.  

Ministarstvo za izmišljanje radnih mjesta  

Probudilo me je komešanje slonova u televizoru, kojeg nikada ne gasim. Inače bih još dugo spavao jer sam nekoliko dana i noći bez prekida i bez hrane i vode slagao Rubikovu kocku sve dok nisam otkrio sve zakonitosti i formule po kojima se dolazi do rješenja. Zanesen ovim fascinantnim izumom, ali potpuno iscrpljen, zaspao sam trećeg dana negdje nakon ručka, kojeg također nisam konzumirao.  

Književnik Franja Petrinovič u recenziji, između ostalog, kaže: “U duhu najbolje tradicije satiričke književnosti, duhu menipske satire ili tradicije jednog Svifta, nastala je knjiga Uvrnute priče, a Branimir Miroslav Tomlekin je sugestivnošću svog pripovjedanja, pažljivom ocrtavanju mana i vrlina, apsurdnosti i iščašenosti svijeta, pokazao da je satirički pisac od nerva”     

Iz  humoristično-satiričnog romana „Slatko kod Dunje“ autora Branimira Miroslava Tomlekina 

Kao što sam ja imao fantastičnog dedu koji je uspevao da reši svaki svoj problem ili problem u našoj kući, a i šire, pa je tako i u najnemirnijim godinama svojom sigurnom rukom vodio naš porodični brod u svetlu budućnost, izbegavajući sve zamke i prepreke koje nosi život, tako su i naši narodi i narodnosti u to vreme takođe imali svog dedu koji je, ploveći brodom, vođenim sigurnom rukom mornara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, vodio celu našu zemlju u svetlu budućnost.                   

Iz  humoristično-satiričnog romana „Slatko kod Dunje“ autora Branimira Miroslava Tomlekina               

Iz  humoristično-satiričnog romana „Slatko kod Dunje“, autor Branimir Miroslav Tomlekin

U sedmom razredu više nismo imali predmete osnove likovne umetnosti s crtanjem i higijenu. Inače sam smatrao da je znanje iz tih predmeta zaista nepotrebno i bilo je logično da su u višim razredima ukinuti. Ali zato smo dobili latinski jezik, filozofiju, fiziku, hemiju i predvojničku obuku, s još jednom velikom novinom – da se nastava fizike, hemije i predvojničke obuke odvija u kabinetima, u koje smo odlazili iz svojih učionica kada su po rasporedu bili ti časovi. A s ovim novinama dobili smo i nove likove u obliku profesora, odnosno profesorki.             

Iz  humoristično-satiričnog romana „Slatko kod Dunje“, autor Branimir Miroslav Tomlekin         

VI priča iz II poglavlja knjige „Slatko kod Dunje“, autora Miroslava Tomlekina

Rekli smo da je naša stanodavka i gazdarica tetka Mica dobro kuvala, uz to je hrana koju bi nam servirala bila ukusna i raznovrsna, a obroci obilni. A posle toliko zajednički provedenog vremena u toj kući, svi smo se tako odomaćili da smo zaista bili kao jedna porodica. To je najviše dolazilo do izražaja za vreme ručka, a posebno za vreme večere, kada smo skoro uvek bili svi na okupu, posle uglavnom uspešno završenog dana. I ne zna se kojim povodom i na koji način je počela šala u vezi s tom tetka Micinom hranom koje je uvek bio pun sto. Tetka Mica je inače volela da se šali, pri čemu bi se tako smejala da je to bilo zarazno prelazno i na ostale, pa su te naše večere često bile urnebesne. Neko bi se znao nasmejati i s ustima punim vode, mleka ili supe, pa bi te tekućine bilo po celoj trpezariji i po svima nama, što bi izazvalo nov talas nezadrživog smeha.   

Iz knjige „Slatko kod Dunje“, autora Branimira Miroslava Tomlekina 

Pošto se Nataša, već od prvog dana kad smo se upoznali, zalepila za mene, a bila je prelepa crnka, s dugom crnom kosom, nisam imao snage da joj kažem da sam smrtno zaljubljen u jednu isto tako krasnu djevojčicu, samo plavušu, s dugom plavom kosom. Tako je ona računala da sam slobodan i sve slobodnije se ponašala prema meni. A pravi zaokret je nastao kada je uspjela da me nagovori da zajedno odemo u kino. Cela Juga je ludovala za filmom „Prohujalo sa vihorom“ i Nataša je rekla da taj film moram svakako pogledati, ali nikako sam.  

Iz knjige „Slatko kod Dunje“, autora Branimira Miroslava Tomlekina 

U sledećih sedam dana pred nama se u razredu nanizalo devet profesora i profesorki koji će nam tokom ove školske godine predavati gradivo iz deset predmeta i, naravno, proveravati naše znanje. Bila je to galerija likova koju nisam mogao ni zamisliti. Iz njih odmah moram izuzeti mladog profesora srpskohrvatskog jezika Puškina, po svemu bližem našoj generaciji nego plejadi naših profesora koji su, inače svi imali preko pedeset godina i za nas su bili nezamislivo stari jer su bili stariji i od naših roditelja. Nema dileme da su svi oni bili veliki poznavatelji materije kojoj su nas podučavali, naravno, svako iz svog predmeta, ali kao ljudski likovi bili su u najmanju ruku smešni.      

Iz knjige „Slatko kod Dunje“, autora Branimira Miroslava Tomlekina 

II priča iz II poglavlja knjige „Slatko kod Dunje“

Osvanuo je i taj dan kada je u osam sati izjutra trebalo da se pojavim u gimnaziji i tako započnem svoje uspešno četvorogodišnje školovanje koje će mi, po završetku, širom otvoriti vrata svih fakulteta u našoj zemlji. Uvek sam, čak i preterano, bio optimist kada je bila u pitanju svetla budućnost, kako moja, tako i čitave moje generacije i našeg društva, naše države, odnosno naše domovine. A zašto i ne bih bio pun optimizma? Svi smo bili mladi, zdravi i veseli, a svakodnevno nas je oduševljavala neka nova, lepa, čak fascinantna stvarčica, dok je zemlja i po zvaničnim izveštajima nezaustavljivo srljala u svetlu budućnost.   

Prijemni ispit

VI priča iz I poglavlja 

Preko leta je nabrzaka formirana nova prosvetna komisija. Naravno, opet po ključu. Ova je imala upola lakši zadatak spram one koja je proletos odlučivala da li će se ili neće polagati mala matura posle osnovnog osmogodišnjeg obrazovanja i da li će se ili neće polagati prijemni ispit pre upisa u srednje škole, odnosno, ostalo joj je jedino da odluči da li će se ili neće polagati prijemni ispit za upis u srednje škole.        

Piše: Branimir Miroslav Tomlekin: IV priča iz I poglavlja knjige „Slatko kod Dunje“Na ovom, zalijepljenom sovjetskom muškom biciklu, odnosno na njegovoj jakoj štangli, mogao sam voziti i svog najdebljeg druga. Ali ja sam sanjao da na moju štanglu jednom sjedne moja prva prava i jedina ljubav, Dunja, i da je vozim na plažu na Savi.   

III priča iz I poglavlja knjige „Slatko kod Dunje“

Zbog probušene gume, bicikl sam odgurao mom učitelju vožnje čika-Lajošu Kovaču, da mi zalijepi šlauh, odnosno unutarnju gumu na točku, pa sam, uz njegova detaljna objašnjavanja oko te jako kompliicirane tehnologije, koju je on nazivao „udaranje flekica“, naučio već tada, prvog dana po dobitku novog bicikla, kako se to radi. Ako jednog dana, kao društvo, upadnemo u veliku, globalnu ekonomsku krizu, najviši nivo upotrebe luksuznih prevoznih sredstava će biti bicikl, a bušenje guma masovno, pa će „udaranje flekica“ na te bušotine, biti unosan posao, a ja neću gladovati jer poznam jedan tako dobar zanat.   

Branimir Miroslav Tomlekin je pored zbirke poezije i nekoliko knjiga sa povijesnim i ratnim temama napisao i četiri humoristično satirične knjige od kojih ćemo priče iz jedne od njih, od ovog broja Hrvatskih novina, objavljivati u nastavcima.

U pitanju je knjiga sa naslovom „Slatko kod Dunje“ u izdanju BISTRICA, Novi Sad. Kroz priče u ovoj knjizi, kako je napisao njen urednik književnik Ivan Balenović, „defiluju plastično i zanimljivo opisani likovi školskih drugara i drugarica, stanodavaca, cimera i cimerki i nezaobilaznih profesora i profesorki (od kojih nijedno nije bez adekvatno duhovitog nadimka), a tu su i neizostavni ljubavni jadi, ekskurzije, školske sekcije, matura... Priče duhovito i satirički odražavaju društvene, političke i kulturne prilike iz vremena u kojem se događaju, a to su kasne pedesete i rane šestdesete godine prošlog veka“.   

Slatko od dunje

II priča iz I poglavlja "Udaranje flekica"

Bicikl sam dobio na poklon kada sam položio malu maturu, odnosno kada sam „malo maturirao“ – kako su svi u selu govorili za nas koji smo završili osmi razred osnovne škole a da malu maturu nismo polagali jer je tada, kako smo videli, državna prosvetna komisija bila neodlučna u vezi s polaganjem male mature, pa je Centralni komitet u zadnji čas presekao stvar tako da te godine moja generacija nije polagala malu maturu.